Ozelenjavanje korišćenjem divlje flore
Danas je u svetu, u pejzažnoj arhitekturi i vrtnom uređenju, sve više prisutan i veoma aktuelan pravac koji favorizuje sadnju divljih vrsta, po pravilu onih koje su poreklom iz odgovarajuće oblasti. Taj pravac se naziva native gardening ili natural landscaping što bi moglo da se prevede kao prirodno baštovanstvo ili prirodno ozelenjavanje. Suština samog pokreta ogleda se u potrebi za očuvanjem prirodne sredine, u smislu da se upotreba pesticida, veštačkih đubriva, pa i potrebe za zalivanjem u baštama i parkovima svede na minimum, a da pritom sam dizajn i funkcionalnost zelene površine budu vrlo kvalitetni.
Praktično, to znači da se umesto negovanog travnjaka (koji se redovno kosi, pa nakon košenja mora i često da se zaliva i prihranjuje, a po potrebi tretira herbicidima kako bi se eliminisao korov) napravi livada pažljivim odabirom divljih vrsta tog područja. Odabrane vrste su obično otporne i dobro prilagođene uslovima sredine, tako da se nega svodi na minimum. Naravno, treba voditi računa o funkcionalnosti. Na primer, u SAD-u, u državi Ilinois, formiran je park u kome su travnjaci grupisani u izdvojene tematske celine. Tako, na primer, postoji livada leptirova (Butterfly garden) koja obiluje cvetnim vrstama koje privlače leptire, ali takođe postoji i livada za učenje (Teaching garden) u kojoj su zastupljene značajne vrste iz okruženja, kako bi učenici tu mogli da dolaze i upoznaju se sa divljom florom prerija. Svakako da kreirani travnjaci puni cveća koje privlači različite insekte, pa i bumbare i pčele, nisu pogodni za igru dece i da se za sportske igre moraju odabrati druge vrste koje će se češće i kositi.
Ovakvi vrtovi imaju značaja za očuvanje prirode jer su biljne vrste hrana i sklonište za mnoge insekte i ptice, pa se posredno i oni čuvaju od istrebljenja. S druge strane, sadnja lekovitih biljaka, šumskih voćki (drena, zove, duda, trnjine, šumske jagode) smanjuje pritisak na ove vrste koje rastu u prirodi, čime se sprečava da one nestanu zbog prekomerne berbe, što je veliki problem, naročito kada su u pitanju lekovite biljke.
Sam vrt može se kreirati na više načina. Mogu se koristiti samo pojedine cvetne vrste koje se sade u odgovarajuće leje. Međutim, nabavka njihovog semena kod nas je prilično otežana. Za sada u Srbiji ne postoje proizvođači koji distribuiraju seme divljih vrsta. S druge strane, prekomernim sakupljanjem semena iz prirode mogla bi se napraviti šteta, ali je svakako bolje ubrati nekoliko čaura ili mahuna sa semenom nego iskopati celu biljku, što se kod nas, nažalost, često radi. Seme lekovitih biljaka može se nabaviti i od udruženja i instituta koji se bave lekovitim biljem. Kompleksnije kreiranje prirodnih vrtova koje uključuje i sadnju drveća i žbunja zahteva konsultacije sa stručnjacima, ili pažljivo posmatranje prirode i oponašanje biljnih zajednica. Tako će neke šumske cvetne biljke bolje uspevati u blagoj senci žbunja ili drveća ispod kog rastu i u prirodi.
Ovakav pristup za sada se najviše primenjuje u SAD-u i u Velikoj Britaniji, gde se kroz saradnju sa stručnjacima (udruženjima, univerzitetima) i lokalnim samoupravama vrši promocija i edukacija stanovništva, obezbeđuje se sadni materijal i stručna i savetodavna podrška. Šta više, sprovedena su i brojna naučna istraživanja koja su potvrdila ne samo prednosti i blagodeti ovakvog pristupa po životnu sredinu nego su dokazala i znatne uštede novca potrebnog za održavanje ovakvih površina. Kod nas je to sve još uvek u povoju. Za sada su na našim fakultetima i institutima mnoge ugrožene vrste biljaka razmnožavane u specijalnim laboratorijama, a dobijene biljke su ne samo vraćane na prirodna staništa već su sađene i u Botaničkoj bašti, kao i u mnogim privatnim vrtovima.
Autor:Autor: Marija Marković, dipl. inž. šumarstva za pejzažnu arhitekturu
