PINTER

,,Novo vino se ne sipa u mehove stare”, kaže se u jednoj knjizi. Sva ta dobra vina koja su u prošlosti pravljenja, i ne samo vina, nego i voda, rakija, ulje, kiseli kupus i što šta drugo što je narod svakodnevno koristio, proizvodio, čuvao i skladištio, trebalo je u nečemu držati. Kameni sudovi su prevaziđeni, grnčarija je bila lako lomljiva a hrana se nije smela bacati. Ljudi u prošlosti su napregli svoje vijuge i shvatili da se sudovi mogu praviti i od drveta. U našem narodu ljudi koji su pravili sudove, odnosno kace, kade i burade od drveta zvali su se Pinteri.

Možda na prvi pogled izgleda lako napraviti jedno bure ili kacu od drveta, ali nije. Stara srpska pitalica oslikava preciznost i umešnost Pintera. ,,Šta je to? Kad ga baciš sa tavana ni sto pintera ga ne može sastaviti. Jaje.” Iz ove pitalice vidimo da su se Pinteri smatrali vrlo sposobnim i preciznim majstorima. Zašto?
              U osnovi ovog zanimanja leži poznavanje nekoliko oblasti. Prvo što je Pinter morao da nauči, jeste dobro poznavanje strukture, kvaliteta i osobina drveta. Nije svako drvo pogodno za bure. Jedna vrsta drveta je meka i lako se krivi. Drugo drvo ima u sebi smole. Treće ima neprijatan miris i sl. Dakle, na sve je potrebno obratiti pažnju, kako namirnice u drvenom sudu ne bi propale.
             Druga stvar, je matematika i geometrija. Pinter je prilikom izrade pravio desetine crteža i delova koji su se na suvo, bez ikakvog lepka ili zakivaka sastavljali . Kada se delovi za bure izseku i pripreme pristupalo se kuvanju i krivljenju istih. Sve je u milimetar moralo da se slaže. Veličina posude koja se pravi nije bila bitna. Postupak je isti.
             Da bi jedno bure moglo da se završi i kvalitetno napravi i kovači su imali posla. Kovač je Pinteru pripremao najmanje tri gvozdena, kovana obruča. Prečnik i veličina tih obručeva je bila proporcionalna odnosno za debljinu matrijala od kog je bure napravljeno uvećana od unutrašnjeg prečnika. Pinter je jedan obruč postavljao na donju ivicu bureta, jedan na gornju ivicu bureta a jedan u sredinu. Ako je bure bilo veće, po potrebi je dodavao još obručeva.
             Kada se bure završi i kada se uz pomoć dva čekića obručevi dobro navuku, u bure se sipala voda, koja je tu danima stojala kako bi drvo što više upilo i nabreklo. Na samom kraju proizvodnje bureta dodavala se drvena slavina. Naši stari su pazili da buradi, kace i drvene kade nikada ne budu prazni. Jer su znali da će se drvo osušiti,skupiti i sud će se raspasti ili će propuštati svoj sadržaj napolje.
             Danas su metalne i plastične posude zamenile drvene burade i ostale posude. Ipak, da li smo se zapitali da li je plastika u kojoj kiselimo kupus, kupimo šljive za rakiju i sl. kancerogena, ili pod određenim uslovima mutagena? Ili metalne posude, da nisu slučajno radioaktivne? U prošlosti to nije moglo da se desi. Savetujemo mlađe muškarce i momke da se dobro raspitaju ako još negde postoji neki Pinter. Pronađite ga, i naučite ovaj prelepi zanat. Sigurno je da među onima koji proizvode rakiju, vino ili hladno ceđeno ulje ima i onih koji bi se vratili tradicionalnom skladištenju u drvenim posudama.

Izvor: nezavisnodomacinstvo.com

KAKO KUPITI VIKENDICU

Kako kupiti vikendicu?

Lako! Kriza je velika? Cene stanova su pale drastično (mada će još padati), a cene vikendica niko i ne spominje jer nema tržišta. Agencije ne nude vikendice jer nema tražnje, a žale se da je prodaja vikendica vrlo komplikovana. Naime, kada se obratite agenciji i čak i da vam se neka dopadne iz njihove ponude, pojavi se problem troškova agenta, koji treba da ode sa vama i pokaže vam vikendicu. E, onda vi kažete da taj trošak treba da snosi prodavac i da vama ne pada na pamet da platite razgledanje. Osim toga, vikendice su često nelegalne, pa agencija ne želi probleme. Agencija takođe ne želi da vas spoji sa prodavcem, jer se boje da će izgubiti proviziju. Sledeći problem na koji ćete naići u agenciji jeste, da oni, o vikendici koju nude, vrlo malo znaju. Oni znaju veličinu placa, vikendice, broj soba, infrastrukturne podatke (struja, voda...) a vama to nije dovoljno. Dakle, agent vam kaže da je voda bunarska, a vi pitate koliki je bunar, da li presušuje i sl. Onda vi krenete sa jako teškim pitanjima, kao što su: ima li komaraca, kakva je izolacija, kakve su komšije, koliko su stare voćke,...Nema tog agenta koji vam može dati sve odgovore, to zna samo vlasnik. Tako agent zaključi da ste vi vrlo komplikovani, jer je navikao da stanove prodaje, maltene, preko telefona i samo čeka da vi odustanete. I dalje vam neće dati broj telefona od vlasnika.

Drugi način kupovine vikendice je preko oglasa. Ima ih oko milion, pa polako. Kod tog načina dolaze vaša upornost i strpljenje do izražaja. Ako prodaje neko stariji od, hm, puno godina, taj obično ne čuje dobro, a i željan je da vam ispriča kako je to sve bilo i kako je on od usta odvajao, ali eto...Kada pitate koje voćke imaju na placu, a oni vam ispričaju kako onaj stari dud rodi svake godine k’o lud. I tako u nedogled. Na kraju, morate otići po njih svojim kolima, pogledati vikendicu, naslušati se svega i svačega, a cena je vrlo verovatno nerealna. Jer, ipak su oni od usta odvajali.Naravno, očekujte i da će vam svaki vlasnik vikendice reći da je baš na toj lokaciji poznata „ruža vetrova“. I tako svakog vikenda.

Treći način je najbolji: uhvatite se pod ruku i šetate (očekujem da ste par) po kraju koji vam se dopada. Tabla „prodajem“ već vam dosta govori: stoji tu već mesecima ili godinama. Obično nečitka, a broj telefona već izbledeo pa morate više brojeva pozvati dok ne dodjete do vlasnika. Savet: pitajte za cenu, pa se brzo zahvalite i recite da ćete se javiti, ako vas zainteresuje. Ne upuštajte se u duge razgovore jer ćete proći kao sa oglasima. Komšije će vam sve reći, čak i bolje od vlasnika. Još jedan savet: i ako nema table o prodaji, a vidite neku vikendicu koja vam se dopada, naravno da nekog vidite oko vikendice , slobodno pitajte i to kobajagi, da li zna neku vikendicu u ovom kraju koja se prodaje. Iznenadićete se, većina će posle par minuta reći da bi možda i oni svoju prodali, ali „eto, ako ste ozbiljni, uđite da popijemo kafu i rakiju“.  

Najvažniji savet: vikendica se kupuje od naslednika! Možda zvuči surovo, ali deca prodaju vikendicu najpovoljnije. Vrlo često će reći: koliko bi vi platili? Oni vrednost ne znaju i ne zanima ih. „Može i neki auto, ako imate“. Ako ste previše fini i uglađeni, prepustite nekom prijatelju da nazove tog „naslednika“ i da obara cenu.

P.S. Obavezno pročitajte „Kako prodati vikendicu“.

Autor: Romeo Karanović

KAKO PRODATI VIKENDICU

Kako prodati vikendicu?

Teško! Kažu pekari da je, danas, i hleb, teško prodati. Agencije za promet nekretnina se žale da je prodaja stanova skoro stala, a i to malo stanova što se proda je, uglavnom, u Novom Sadu i Beogradu. Kupci su iz „unutrašnjosti“, a pod tim pojmom podrazumevaju kupce iz malih mesta koji žele da im deca studiraju, pa su tražene garsonjere i jednosobni stanovi. Drugu grupu kupaca, agencije navode, su kupci iz Bosne (preciznije iz Republike Srpske) i iz Crne Gore. Oni rado kupuju malo veći stan i spremni su da kupe stan na lošijoj lokaciji, ali sa više kvadrata. Od tih kupaca agencije „žive“, a ostale kupce retko viđaju.

Ako je takva situacija sa prodajom stanova, kakva li je tek sa vikendicama! Većina agencija se ne bave prodajom vikendica, jer se vikendice vrlo teško prodaju, a većina ih se nalazi daleko od grada, pa troškove  izlaska na teren agenta nema ko da snosi. Neke agencije su javno istakle cenovnik u kojem se odlazak do vikendice naplaćuje oko 1.000 dinara, plus troškovi prevoza. Agent fotografiše vikendicu i unese svoja zapažanja, a tim odlaskom savlada putanju do vikendice koje su vrlo često u „vukojebinama“. Da se razumemo, vikendica i treba biti u „vukojebini“ jer ako je u civilizaciji onda se zove Kuća. Problem nastaje kada potencijalni kupac želi da vidi vikendicu. Tek tada shvati da mu se ne dopada ono što mu se dopalo na fotografijama, da je pogled bezveze, da je put krivudav, da prve komšije prave previše buke...Sedne u auto i ode, a agent ostaje da se pravda prodavcu da je sve učinio što je bilo do njega i da mu prizna troškove.

Drugi način prodaje vikendice je postavljanjem sopstvenog oglasa na milion oglasnih sajtova za prodaju svega i svačega. Nema posrednika, a mnogi misle da niko ne zna istaknuti vrednost njihove vikendice kao što bi oni sami. To uglavnom nije tačno. Vikendicu neće prodati vaš hvalospev, već cena i pre svega, lični dojam. Kupci stanova su mnogo spremniji na kompromis, pa je većini važna lokacija i cena, a izgled je manje važan. Sem toga, kupac stana, obično žuri sa odlukom zbog početka škole ili dolaska zime, ili mora hitno da se iseli iz prethodnog stana, ili ko zna šta sve, a kupcu vikendice se uopšte ne žuri.  Ako mu se dopadne - kupiće, a ako ne, tragaće još godinu dana, ali će kupiti ono što mu se dopada.

Treći način je najbolji: recite komšijama da prodajete vikendicu. Ali komšijama koji imaju vikendicu pored vaše, a ne komšije u zgradi. Kao prvo, vašim komšijama jeste važno ko će imati vikendicu pored njih, pa će rado vašu ponudu preneti svojim prijateljima. Drugo, komšije nemaju direktan finansijski interes i neće tražiti troškove, a ni proviziju. I treće, oni znaju koliko vaša vikendica vredi!

Odrediti vrednost vikendici je vrlo teško, jer ako ste je vi gradili, u nju ste ugradili mnogo ljubavi, truda, odricanja i sopstvenog rada, a to „nema cenu“! Zapamtite: kupcu taj vaš rad, suze i znoj  ne vrede ništa! Zato se vraćamo na početak: agent za prodaju nekretnina ima jasan zadatak da vas ubedi da ta vaša vikendica ne vredi puno i da se može prodati samo ako je cena vrlo, vrlo povoljna. Sada će mnogi zaključiti da je cena realna negde između ova dva stava. Ali nije tako. Nažalost, vreme će pokazati da je agent bio bliži proceni vrednosti od vas.

Na kraju, važno je, čak neophodno, da na kapiji istaknete tablu o prodaji. Osim „na prodaju“ i broja telefona, napišite i veličinu placa i vikendice. Čitko napisana tabla košta isto koliko i nečitka, a računajte da će tabla morati da stoji dugo, dugo.

P.S. Obavezno pročitajte „Kako kupiti vikendicu“.

Autor: Romeo Karanović

MUŠKA POSLA

Muška posla

 “Pravi muškarci” vole fudbal, automobile i alat. Dobro, i žene, ali to nam nije tema. Vrlo često se čuje iz garaže “Gde mi je okasti 16?!“ Zašto baš taj – ne znam, ali dobro zvuči, trebao– ne trebao. Dosta mojih prijatelja je kupilo čuveni kofer sa raznim alatima gde su uredno poređani: set okastih, set viljuškastih, set šarafcigera (odvijača, op. autora), kombinirke, papagajke i ko zna šta sve još. Cena povoljna, kvalitet nebitan, poreklo nebitno. I svi smo to kupili, a velika većina nikada nije upotrebila ništa sem, možda, ispitivača. Muškarci vole da majstorišu i voleli bi da znaju da nešto sami poprave. Ali, današnji tempo života je takav da nemamo vremena, a ni strpljenja (da ne kažem živaca) pa nam je u stanu uglavnom sve klimavo, curi, ne radi, škripi...

Opširnije...