Apartman ili vikendica na Zlatiboru?

San svih nas sa „Brdovitog Balkana“ je da imamo vikendicu na moru i na Zlatiboru. Nekada je to zbog zdravstvenih razloga, nekada stvar prestiža, a mnogi u takvoj kupovini vide investiciju za budućnost. Ima dosta ljudi kojima je idealan godišnji odmor sa nekoliko dana provedenih na Zlatiboru, pa na more ili posle morske obale, „odmoriti od mora“ na Zlatiboru.

Jedina dilema postoji: da li graditi vikendicu ili kupiti apartman! Vikendica traži puno rada i u toku gradnje, a i za održavanje, ali daje neku privatnost, ali samo pod uslovom da raspolaže sa dovoljno velikim dvorištem. Apartman je „gospodskija“ varijanta: Neko drugi gradi, a ti samo izvoljevaš. Održavanje je zajedničko, pa se i ne oseti.

Zlatibor je prilično udaljen od većine vlasnika vikendica i apartmana, pa i od onih koji bi hteli imati vikendicu ili apartman na Zlatiboru, te je kupovina apartmana logičnija odluka. Vikendica ima smisla ako je udaljena do 100 km od mesta stanovanja, jer pruža mogućnost da se „trkne“ svaki vikend, a i češće.

U toku je izgradnja apartmanskog naselja na Zlatiboru koje ima ambiciju da svojim sadržajem, kvalitetom i uslovima kupovine ugodi probirljivim kupcima „Brdovitog balkana“.

Naselje „Jelena Anžujska“ je ekološko naselje koje svojom kompozicijom i svojim smislom oslikava sklad prirode i ljudske potrebe za uživanjem u istoj. Na samom ulazu u turističko naselje „Zlatibor“, na lokalitetu od svega 700m od jezera, a ipak izdvojeno od urbanog zlatiborskog centra, naselje „Jelena Anžujska“ omogućiće svom posetiocu skladan sadržaj i odmor.

U sklopu naselja se vidno prepoznaju tri celine:

Prva celina je Lug koja u šumskom ambijentu nudi apartmane u objektima visokog kvaliteta i nivoa opremljenosti.

Druga celina je Dolina koja budućim žiteljima pruža odmor uz žubor potoka koje protiče kroz naselje celom svojom širinom.

Treća celina je Jorgovan sa pogledom na sve tri strane Zlatibora i cvetnim dvorištima koji će mirisom jorgovana ulepšati boravak i ambijent.

Trim staza duž celog naselja širine 2m i dužine 1000m. Biciklistička staza duž celog naselja širine 2m i dužine 1000m. Uređen potok pogodan za kupanje u čistoj planinskoj vodi, širine 3m prolazi kroz naselje 50m. Restoran i super market u sklopu naselja su predviđeni projektom. Kompletno održavanje naselja provodi poduzeće „Jelena Anžujska“.

Naselje „Jelena Anžujska“ nalazi se u neposrednoj blizini centra Zlatibora. Udalljenost od ibarske magistrale je 300m. Lokacija nudi mir i prirodu a u isto vreme udaljeni ste od centra Zlatibora samo na nekoliko minuta hoda. Zlatibor se nalazi na svega 230 km od Beograda i 300 km od Crnogorskog primorja, na 1000 metara nadmorske visine. Zlatibor je idealna planina za ljubitelje prirode i aktivnog odmora, poseduje svu neophodnu infrastrukturu za rekreaciju i oporavak, jer je vrlo razvijen sportski, zdravstveni, kongresni turizam. Laganom šetnjom iz centra naselja se stiže do vrha Čigota na 1422 metara nadmorske visine, dok je ski centar Tornik udaljen 7 km od centra Zlatibora i poseduje tri staze. U naselju se nalaze sportske hale, teniski, košarkaški, fudbalski tereni, kongresne sale, otvoreni i zatvoreni bazeni, igrališta za decu, i spa centri. Osim toga, tokom letnje sezone u ponudi je tjubing staza, vožnja bobom na šinama, razgledavanje planinskih predela šestosednom žičarom kao i biciklističke rute. Klima na Zlatiboru blagotvorno deluje na zdravlje i izuzetna je za pripremu sportista jer se nalazi na prostoru gde se susreću kontinentalna i mediteranska klima. Od turističkih atrakcija u ponudi su obilasci Mokre Gore i "Drven-grada", Stopica pećine, kanjona Crnog Rzava, vodopada u Gostilju, manastira Uvac i muzeja na otvorenom "Staro selo" u Sirogojnu. U pešačkoj zoni Zlatibora, oko veštačkog jezera se nalaze brojne trgovine, pijaca, restorani i barovi.

Informacije o prodaji.: +38121447799                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                      

DRVENE VIKENDICE-saveti za gradnju

Razmišljam i pitam se, gde smo pogrešili i kada smo se promenili toliko? U načinu života, trci za zaradom, snobizmu i samoljublju koje nas obuzima...u zaboravljenim prijateljima, zaboravljenim druženjima, nema više nedeljnih ručkova u prirodi, uz gitaru i harmoniku, gajbu „Jelena“... i rumene nasmejane žene i vrišteću decu. Ne, sada živimo nekim otuđenim, samodopadnim životima, tu i tamo nekad i odemo solo u prirodu, autom tamo i amo, malo proteglimo noge... i tu je kraj priče.

Međutim, pojam vikendice je duboko ukorenjen u našem mentalnom sklopu i mnogi su zaboravili šta zapravo i treba da bude vikendica, kako da se gradi...i tu smo kao društvo podlegli snobizmu i prestižu, a ja mislim na one iskonske vikendice i samo takve i priznajem... DRVENE naravno... zidovi od greda, rešetkasta konstrukcija, kako su naši stari gradili, grede na temeljima unaokolo, sa njih dignute vertikale, opet na njih grede unaokolo koje daju stabilnost i držaće taj okvir rogove... sve ostalo bi trebalo da bude u skladu sa time, jednostavno, jeftino, a lako obradivo i ugradivo... kako su i naši stari gradili... vreme u kome živimo nam je donelo i neke benefite - nove materijale u gradnji drvetom i koji nam mogu jako biti od pomoći i olakšati gradnju: OSB ploče...njima možemo obložiti drveni kostur, spolja, kao konstruktivni element i statički brzo i čvrsto povežemo celu konstrukciju... ako možemo, a trebalo bi, ugradimo izolaciju između greda...neovisno, je li mineralna ili kamena vuna...ili recimo trska. Sa unutrašnje strane možemo opet postaviti OSB ploču ili običnu ivericu (ako nema vlage iz temelja)... kao unutrašnju oblogu možemo postaviti Knauf ploče, ako je obična, neoplemenjena iverica možemo je okrečiti gašenim krečom (naravno, pokitaćemo glave zavrtnjeva da se ne vide).... ili zalepiti tapete... mada je Knauf ploča najbolja solucija...sa spoljne strane, na OSB ploči bi trebalo napraviti roštilj od drveta, znači vertikalne, pa njih horizontalne štafle /da struji nesmetano vazduh/ i postaviti vertikalnu oblogu od dasaka...kao "fasadu"... pri tome treba dovoljno visoko napraviti temelje da se daščana obloga nigde ne dotiče zemljišta, kako bi vazduh mogao nesmetano da struji iza nje i suši je kada nakisne. To je prvi preduslov da nam obloga dugo traje. Ugradićemo vrata i prozore, ne moraju biti vrhunski, mogu i polovni, skinuti sa neke kuće, bitno je da drvo nije trulo nigde... Pod u vikendici... najbolji je običan, daščani, na rešetkastoj pod-konstrukciji, sa kamenom vunom kao izolacijom, to će štititi od hladnoće i daske se neće ugibati jer je kamena vuna tvrda.

Ostaje nam pitanje krovišta i krovnog pokrivača... kako god to zamislili, krovište mora biti dobro izolovano, leta su sve toplija i naravno u takvu vikendicu nećemo ugrađivati klima uređaj... zato krovna izolacija ima ključnu ulogu, da štiti kompletan objekt od sunčeve topline... da ne govorimo o opciji da su na galeriji, pod krovom, kreveti za spavanje... tada izolacija mora biti obilna i to je jedino na čemu ne treba štedeti, naravno, obavezno napraviti ventilisano krovište, sistemom letva/kontraletva... ako imate sreće i malo potražite po oglasima, možda pronađete neki stari crep, neka Vas to ne brine, onaj star 50 ili 60 godina nije ništa izgubio na svom kvalitetu... a možete ga dobiti za bagatelnu cenu. Kako god izvodili krovište,  sugestija je da osnovnu izolaciju postavite između rogova, pa na nju sekundarnu izolaciju od tvrde kamene vune, sa kanalima za strujanje vazduha (ventilisano krovište) pa tek onda krovni pokrivač...ako je crep ili lim... da je čim veći protok vazduha od ispod i da se nigde ne dodiruje s krovnom konstrukcijom, izuzev letava, tako da je čim manja razmena topline leti.

Ostaje nam još premaz...danas je na tržištu nebrojeno mnogo lazurnih premaza, ne koristite nikada staro ulje i slične "bisere" sam-svoj-majstor tehnike... kao prvo, beskrajno zagađujete životnu sredinu, naročito vodo-tokove, kao drugo, sve to samo smrdi, a ustvari ne štiti drvo...umesto toga opredelite se za kvalitetniji lazurni premaz /sa UV zaštitom, makar za spoljne i vidljive površine drveta/... Samo kvalitetnim premazom drvo će istaći svu svoju lepotu, a zato i razgovaramo o drvenoj vikendici...jer je povratak tradiciji, jer je lepa, jer je zdrava, ekološka, topla i najviše moguće ljudska... jer se u njoj najbolje osećamo, jer smo omotani prirodom oko sebe.

Autor: Brvnare Gradac

Bačkopetrovački kulen

     .  Iako svi čuvaju tu viševekovnu tajnu spravljanja kulena, nje ustvari i nema: pomešate samleveno sazrelo svinjsko meso, dodate malo paprike i soli, osušite sve na dimu i isprovetravate na promaji  

Među  brojnim jelima tradicionalne slovačke narodne kuhinje u Bačkom Petrovcu posebno mesto zauzima petrovački kulen. Proizvodi se od pamtiveka na isti način. Bez aditiva i konzervansa, samo ljuta domaća paprika i so. Samo narodna mudrost mogla je da stvori tako savršen trajan mesni proizvod po svim standardima savremene zdrave hrane. 

- Petrovački kulen nasledili smo od svojih predaka, koji su se u Petrovac doselili polovimom 18, veka. Ovde pretežno žive Slovaci, ali kulen nema direktne veze sa Slovačkom i Slovacima - jednostavno specijalitet je ovdašnjeg stanovništva.  Na svoje pretke možemo biti ponosni, jer su od Petrovca napravili centar kulture vojvođanskih Slovaka, u kome se ne stvaraju samo pozorišne predstave, pišu knjige, prave izložbe i igra nacionalni folklor,  već proizvode i dragocenosti etnogastronomske tradicije ovog geografskog podneblja  –  kulen svetskog kvaliteta, sada zvanični srpski brend  – počinje priču  Jaroslav Popović, direktor ZZ ’’Kulen’’.

Bački Petrovac ima oko 8.000 stanovnika, a procenjuje se da oko 300 domaćinstava proizvodi kulen. Svako na svoj način, ali analize na Tehnološkom fakultetu u Novom Sadu i ocenjivačke komisije na Novosadskom poljoprivrednom fakultetu su potvrdile da je kod svih proizvođača 95 odsto sve isto, ostalo su ’zanemarljive’’ nijanse. Svi kuleni su bez ikakvog aditiva, ma kakve veštačke primese, terminske obrade... Standardizovane  i kontrolisane su i sve etape pravljanja kulena.  Sam proizvod je autorizovan i zaštićen znakom ’’Petrovska kolbasa’’.

Kulen je za izradu najkomplikovanija kobasica. Meso treba, bez toplotnog tretmana, prevesti iz sirovog u suvo. Zrenje traje oko četiri  meseca. I tu je glavni trik. Doduše, neke stvari nastajale su potpuno slučajno. Recimo, u kolen se stavlja kim. Nekada davno, biber koji se uvozio bio je isuviše skup. Seljaci, šta će, onako otprilike stave domaći kim. I – ukus je bio mnogo bolji! Danas je kim deo standarda.

- Kad na sajmovima i smotrama bodujemo kulen, ocenjujemo pet elemenata: spoljni izgled i stanje ambalaže, izgled i sastav preseka /najlepši je onaj poput mozaika/, boja /najlepša je ona tek-tek crvenkasta/, miris i ukus /mora biti bogat, sa puno bukea, i slan i ljut, ni slučajno opor/, tekstura i sočnost /ono kada zagrizete pa ispustite jedno dugačko ’’mmmmm’/ - kaže docent Tehnološkog  fakulteta u Novom Sadu Natalija Džinić.

I pre no što je proglašen nacionalnim brendom, petrovački kulen nije imao ozbiljniju konkurenciju na svim oficijalnim takmičenjima u zemlji, uključujući i najprestižniju domaću smotru hrane, Novosadski poljoprivredni sajam.

- Uključivši se prvo u akciju Izvršnog veća Vojvodine ’’Najbolje u Vojvodini’’, a potom i u akciju brendiranja Ministarstva poljoprivrede Srbije,  pre šest godina smo  osnovali zemljoradničku  zadrugu ’’Kulen’’,  jer smo želeli da stvorimo interni standard ovog geografskog područja i postanemo zvanični nacionalni brend. Danas Zadruga ima oko 30 članova, uglavnom su to najveći i najbolji proizvođači kulena,  i ko god bude želeo da nam se pridruži,  moraće da se  pridržava propisanih standarda, počevši od sorti svinja, preko načina uzgoja i vremena klanja, preko recepture spravljanja kulena,  do načina čuvanja i kriterijuma prodaje – objašnjava Popović.

Da  su u posao brendiranja ušli studiozno i ambiciozno, pokazuju još tri činjenice.Tehnološki fakultet u Novom Sadu im je uradio elaborat o petrovačkom kulenu kao trajnom mesnom proizvodu sa autentičnim poreklom, Ekonomski fakultet u Subotici studiju izvodljivosti tj. elaborat o ekonomskoj opravdanosti,  a Zavodu za intelektualnu svojinu u Beogradu su podneli zahtev za izdavanje sertifikata o zaštiti geografskog porekla. U isčekivanju da to dobiju, uradili su i ostale  elemente  korporativnog identiteta (znak/logo,  zastavicu, ambalažu, cenovnik, u završnoj izradi je www sajt na internetu...), tako da je petrovački kulen, na slovačkom PETROVSKA KOLBASA,  već počeo da živi svoje brendovske dane.

       - Svi nas, uglavnom, pitaju isto: recept i cena, što mi uopšte ’’ne krijemo’’. Sazrelo svinjsko meso, paprika, so i začini su osnovni i jedini sastojci, a cena kulena je 1.000 dinara  kilogram. Šta je sazrelo meso, u čemu je tajna ovde proizvedene paprike,  koliko kojih začina dodajemo, kako i u šta ambalažiramo, sušimo i čuvamo kulen to su već finese koje ne želimo da demistifikujemo,  jer su specifičnosti ovogf geografskog podneblja i prestižne karakteristike  našeg kulena. Uostalom, šta bi i vredelo da sve tajne odamo nekom, recimo,  proizvođaču iz Leskovca, kad bi njihova paprika svemu dale potpuno drugi ukus i to ne bi bio ni približno ovakav kulen – kaže Popović, dodajući da u zadruzi ’’Kulen’’ približno tačno procenjuju da se u ovom mestu godišnje proizvede oko 100 tona kulena,  a da su mogućnosti  za proizvodnju znatno veće.

Petrovački kulen najčešće kupuju  strana diplomatska predstavništva/ambasade u Beogradu, inostrani turisti i naši gastajbajteri koji ga nose u novi ’’zavičaj’’ kako bi se pohvalili kako se u starom bolje jede, ali i naši sladokusci nešto dubljeg džepa. Potražnja je sve veća, a nakon ovog brendiranja očekuje se ekspanzija potražnje.

- Imamo najava o porudžbini većih količina, kako od većih trgovačkih kuća iz zemlje, tako i inostranstva. Naše opredeljenje nije da kulen proizvodimo industrijski i komercijalno, već isključivo zanatski, na starinski način, bez aditiva i konzervansa, dakle – u prvom planu će nam ostati kvalitet a ne kvantitet. Međutim, u Ministarstvu poljoprivrede su nam rekli da nacionalni brend podrazumeva znatno veću proizvodnju, tako da nije isključeno da, obećanim kreditnim sredstvima od 600.000 evra, uskoro otpočnemo izgradnju jednog industrijskog objekta u kojem bi svi proizvođači, članovi zadruge, imali idealne higijenske, tehničko-tehnološke uslove da proizvodnju kulena finalizuju (kolju svinje, melju meso, dodaju začine, ambalažiraju, suše i čuvaju) na jednom mestu,  a po   standardima HASSP i ISO, ali opet naglašavam, od vlastite robe i  na svoj specifičan, zanatski način. Po već pomenutom elaboratu Ekonomskog fakulteta u Subotici, takva  investicija bi se isplatila za 4-5 godina, a postojanje jednog takvog objekta bi nam otvorilo i mogućnost izvoza u zemlje Evropske unije, sada i Rusije,  što i jeste naš krajnji cilj – zaključuje Popović

Autor:Dragan PEJIĆ

Tartufi

          AFRODIZIJAK U KORENU DRVEĆA

       . Tartufi imaju veliku hranjivu vrednost  i bogati su proteinima. Zbog specifičnog ukusa i neobičnog mirisa, od njih se pripremaju vrhunski specijalijteti – pravi su užitak za hedoniste!

     Tartufi su zagonetne, u zemlji skrivene, najcenjenije i najskuplje gljive na svetu. Izuzetno su retke i teško se pronalaze. Prodaju se samo u ekskluzivnim prodavnicama i na aukcijama, po cenama koje premašuju vrednost dragulja. Recimo, nedavno je na aukciji u Londonu, tartuf od 850 grama prodat za više od pedeset hiljada dolara! Nepoznati kupac iz Honkonga platio je beli tartuf kao ‘’suvo zlato’’. Izuzetno su skupi zato što su retki, a pružaju izvanredno uživanje.

       Šta je tartuf

       Tartufi su  podzemne gljive koje žive u mikorizi sa raznim vrstama viših biljaka. Mikoriza je oblik simbioze kod koje se zajednički život gljive i biljke odvija na završecima korena biljke. Dakle,  Tartufi su, u najširem smislu, podzemne ili polupodzemne ektomikorizne, odnosno simbiontne gljive, kojima je priroda dodelila sudbinu skrivenog načina života. Po pravilu su životno vezane za korenove većeg broja šumskog drveca i žbunova, bez kojih, prakticno ne bi mogle da opstanu. Samo u Evropi je za sada poznato blizu 200 vrsta. Osnovna, laička podela, učinjena prema preovladjujucoj boji omotača je na: BELE - (tuber magnatum pico, tuber borchii)  i CRNE TARTUFE - (tuber melanosporum, tuber aestivum, tuber brumale...)

       Vade se uz pomoć svinja ili specijalno obučenih pasa (Lagotto Romagnolo). Bilo ih je, ima i biće gotovo svuda:  Istri,  uz čitav tok Dunava, po Fruškoj Gori,  maltene celoj Srbiji gde ima Hrasta, Leski širokolistnog drveća… a u svetu od Španije i Engleske, do Novog Zelanda.

      Nedavno su neki proizvođači počeli od  tartufa da  prave meleme koji regulišu rad srca, bude metabolizam, jačaju imuno sistem… a znajući kakvi smo nije isključeno da od njega uskoro počnu da peku  i  rakiju koju će proglasiti za lekom protiv karcinoma , na mozgu!

        No. tačno je da ima mitova o tartufu, poput onoga da je otac bogova Jupiter hrast smatrao svojim stablom, jer je mogao baciti grom na njega i  sa njegovog korena nabrati tartufa koliko hoće. Ili, onog o čudotvornim afrodizijačkim svojstvima ove gljive. Recimo, Napoleon je  morao prvo da pojede 25 kilograma ovih gljiva  pre nego što je Žozefinu obradovao potomstvom tj. dobije sina! Brojne su priče kako ova gljiva i najlošijeg mlakonju  u krevetu može da pretvori u  pastuva! Varovatno je još poodavno tartuf na jelovniku svih elitnih restorana steva postao cogito ergo sum, njegovo odsustvo sa trpeze maltene uvreda za goste!  Biftek sa Kazanova umakom, file Napoleon… poznati su  gastronomski specijaliteti  u reportoaru  najpoznatijih zavodnika sveta!

             Svemu treba dodati i činjenicu da oblast tartufa reguliše Ministarstvo za zaštitu životne sredine koje je svojom Uredbom  stavilo  pod kontrolu korišćenja  i promet divlje flore i  faune – tako da baš i nije dozvoljen neograničen uzgoj, eksploatacija, a pogotovo izvoz ovog dijamanta biljnog sveta. Zašto je tartufiranje, koje nije pod kontrolom pomenutog Ministarstva krivično delo –  treći je mit ove priče, dug i složen,  nebitan za pvu našu priču o tartufu!

        Specijaliteti

       U kraćem periodu mogu se ostaviti u slanoj vodi, salamuri, pesku, ulju, vinu, maslacu ili masti. Ali tada gube na mirisu i ukusu. Miris najbolje sačuvaju maslinovo ulje i sir. Inače  mogu ostati sveži u frižideru dvadesetak dana  a kad se zamrznu ne gube na kvalitetu.

        Od brojnih specijaliteta koji se spravljaju od tartufa, naši kulinarski leksikoni poznaju toplo predjelo, umak za piletinu u vinu, punjeni tartufi, zec okovan tartufima, šnicle od tartufa u vinu, samlata od tartufa, namaz za krekere, čokoladne kuglice… I šta sve još ne!

Za lepotu

     Ove delikatesne gljive našle su mesto i u kozmetičkim salonima. Utvrđeno je da kožu čine mekom i lepšom. Naime, crni tartufi sadrže mešavinu aminokiselina koje deluju poput botoksa /uklanja bore/ i supstance koje sprečavaju stvaranje melaqnoma. Preparati na bazi tartufa uklanjaju staračke pege prouzrokovane sunčanjem i hormonskim poremećajima.

      Za džep

       Tartufi su najskuplja gljiva na svetu, a otkriveni crni tartuf, po oceni stručnjaka, po kvalitetu spada u sam vrh najboljih konzumnih gljiva i prava je poslastica za sladokusce. Upravo zbog toga njegova cena u pojedinim državama, a pre svega u Francuskoj, Italiji i Španiji, dostiže i, po nekima više od 500 evra za  kilogram, a po drugima 1.000. Mada u mnogim krajevima Srbije ima, oni do ekskluzivnih restorana u svetu uglavnom stižu preko crnog tržišta, a i ovaj slučaj pokazao je da se ilegalna trgovina njima i te kako isplati. Uz to, treba naglasiti i da su poseban specijalitet beli tartufi, za koje iskusni gastronomi plaćaju čak 2.500 evra za kilogram.

       Inače, ako se neko već odluči da uzgaja tartufe najbolje je to uraditi sa plantažom leske. Sadnica lešnika oplemenjena micelijumom crnog tartufa košta 15 evra. Ona koja će roditi beli, košta 30 evra. Crni tartuf rađa posle tri godine i njegova otkupna cena trenutno je 60-80 evra  za letnji i 300 evra za kilogram zimskog tartufa. Na beli treba čekati najmanje 7 do 8 godina. Otkupna cena jednog kilograma koštala je ove sezone u Italiji 1.700 evra, a sada je već preko 2.000 kilogram. U vreme velikih praznika, poput Božića, cena mu ode i na 5.000 evra. Sve cene se inače određuju na berzama. Za naše uzgajivače, reper je ona u Pijemontu. I što je veoma važno, sve ove cene se odnose na komade od 100 grama. Svi veći, recimo oni od 250 grama, iznose se na aukciju i pojedinačno prodaju. Komadi od kilograma, a ima ih, dostižu na aukcijama milionske sume.

Autor: Dragan PEJIĆ