REPORTAŽA

Nenad i Igor Poparić – novosadske kazandžije

Kazani za svet - kazandžija ni za lek

   . Zna se da nema domaćinske kuće bez dobre rakije i ona će se peći "za vjeki vjekov", ali kazana po starom i dobrom i receptu je sve manje. Da bi napravio kvalitetan kazan majstor mora, uz podrazumevajući talenat, da poznaje tajne kovačkog, limarskog, bravarskog, tokarskog, modelarskog, zavarivačkog, a dobro dođe i znanje još ponekog.

     -Ko je spreman na mukotrpan rad i nema iluzije o bogaćenju preko noći, može i u informatičkoj eri i konfekcijskom dobu relativno pristojno da živi od kazandjijskog posla – kažu Poparići u čijim rukotvorinama se ‘’krčka’’ izvanredna rakija ne samo na prostorima bivše Jugoslavije već i diljem sveta

      Abadžije, rabadžije, jorgandžije, ćurčije, sapundžije, vlasuljari, sarači, kolari, kovači, potkivači, grnčari, filigrani, duboresci, KAZANDŽIJE... reči su koje su decenijama i vekovima na ovim prostorima označavače zanimanje, ugled, status, prestiž... Uprkos nastojanju društva da ih sačuva i revitalizuje, starih zanata je u Srbiji sve manje. Čast pekarima i berberima, sve drugo kao da nestaje...

   Bitku s novim vremenom gube i kazandžije, pa je priča koja sledi pokušaj otimanja zaboravu ovog po mnogo čemu jedinstvenog zanata koji je nešto između zanata i vajarstva, sve zahvaljujući retkima pa i novosadskoj porodici Poparić.

     Prvi patent u Srbiji!

       Inače,   nekada je Novi Sad bio grad trgovaca i zanatlija. Sedamdesetih godina 18. veka četiri hiljade od osam hiljada tadašnjih stanovnika grada bili su zanatlije. Među njima veliki ugled uživali su kazandžije pa je tako, sve do Drugog svetskog rata, čitava jedna ulica, današnja Jovana Subotića, nosila naziv "Kazandžijska". Na stotine majstora je u desetinama radnji tu kovalo čuvene bakarne kazane za pečenje rakije. Danas su pretekle svega dve!

       Uostalom, u Novom Sadu je 1909. godine čuveni novosadski kazandžija Milan T. Jovanović patentirao svoju mašinu za rakiju. Bio je to i prvi zvaničan patent u Srbiji!

       Nenad Poparić i sin mu Igor i dalje se drže, i bolje od toga – kazani su im traženi u zemlji, regionu i više destinacija po svetu, pa posla imaju i više no što mogu da postignu, a ne negiraju visoku profitabilnost svog umeća! Nenad je od nedavno u penziji ali i dalje pomaže sinu kako u kreacijama i izradi ,,uvek sličnog, ali ne i identičnog’’ – zbog koje unikatnosti uživaju u ni malo lakom i jednostavnom poslu, a Nenad je obradu bakra doveo do tolikog savršenstva da mu naručuju i poslove izrade nekih umetničkih aplikacija koje ukrašavaju stare gradjevinske objekte, crkve..., ponekog ukrasnog kazana ili kakvog suvenira.

     Nastavljači tradicije

     Igor je ponosan što je nastavljač pradedinog i očevog zanata i zato je razumljiva želja da iz pijeteta prema njima prvo podseti na pedigre onog što se danas zvanično zove CUPRUM (na latinskom – bakar).

    -Utemeljitelj ove tradicionalne radionice je Dušan Đ. Mandarić, čuveni novosadski kazandžija, čiji zanat 1974. godine preuzima unuk Nenad Lj. Poparić, moj otac koji je tada bio najmlađi od šest novosadskih kazandžija. Zanat je završio 1965. u tadašnjoj "metalskoj" školi a od kada se deda penzionisao radi kao samostalan zanatlija. Nastavljajući dedinim stopama otac ovaj zanat dovodi do savršenstva dajući mu svoj prepoznatljiv umetnički pečat.   Ova kazandžijska radionica, sa tradicijom dugom 70 godina, proizvodi isključivo ručnom metodom, rakijske kazane u zapremini od 20 do 600 litara, katkad i bakarne sudove za domaćinstvo i ugostiteljstvo- ukrasne predmete od bakra i plemenitih metala, suvenire...

     Ne bez razloga, stariji Poparić – Nenad na metaforičan način komentariše ono što su mu mušterije rekle o napravljenom:

     -Nisam protiv velikih pogona i industrije, ali tvrdim da nikad nećemo napraviti bolji mercedes od Nemaca, a da vidim Nemca koji pravi bolji kazan za pečenje rakije od mene. Šteta je što ovaj zanat kod nas izumire i da se sin nije opredelio da nastavi porodičnu tradiciju i naša radionica bi vrlo brzo bila zakatančena. Iako su kazani traženi a posao profitabilan, mladi ne pokazuju interes za ovim zanatom – kaže Nenad.

     Ručno bolje od mašinskog

      Ovaj zanat se ne može naučiti preko noći. Moraju se poznavati tajne kovačkog zanata, limarskog, bravarskog, tokarskog, modelarskog, zavarivačkog i drugih. Da bi se iskovao jedan kazan od 100 litara potrebno je dvadesetak dana mukotrpnog rada i mnogo veštine. Ništa ne radimo po već postojećem šablonu, svaki kazan je unikatan. Prva faza je oblikovanje odlivaka iz ravne table lima. Većina kontura na kazanu pravi se ručno, mada, postoje i delovi koji se mašinski obrađuju što olakšava posao. Poparići nam objašnjavaju suštinsku, kvalitativnu razliku između mašinske i ručne izrade, što je veoma bitno jer se odražava na kvalitet i kazana i rakije:

       -Ručna izrada kazana otkivanjem obezbeđuje kompaktniju strukturu bakra, za razliku od mašinski napravljenog kazana. Naime , mašinski napravljeni kazani se izrađuju tehnologijom natiskivanja, gde se bakarna ploča natiskuje na određenu formu prilikom čega se stanjuje debljina lima. Time se narušava kvalitet strukture bakra i skraćuje se radni vek kazana .

     Prilikom procesa pečenja rakije dolazi do zagrevanja i hlađenja bakra, naročito dna koje je direktno izloženo plamenu i visokoj temperaturi, pa je poželjno da bude što deblje. U našoj radionici izrađujemo dno od 3mm do 8mm debljine. Ovakvo dno , zbog svoje masivnosti može da se dobije isključivo ručnom izradom. Ova termička naprezanja vremenom narušavaju strukturu bakra. Ručno otkovani kazani su zbog svoje kompaktnije strukture mnogo imuniji na ovakve promene u odnosu na fabrički izrađene kazane . Višedecenijsko iskustvo je nepobitno dokazalo da, sem što su dugovečniji, daju i kvalitetniju rakiju!

       Još dve vanstandardne finese čine kvalitet Cuprumovih kazana i destilata iz njih. DEFLEGMATOR je uređaj uz pomoć kojeg se ne treba vršiti prepek rakije , već se to čini u jednom zahvatu. Zahvaljujući deflegmatoru štedi se ogrev i skratićete vreme dobijanja rakije . I drugo - CILINDRIČNI HLADNJAK – koji, za razliku od spiralnog, ima tri puta veću površinu hlađenja i zahvaljujući tome postiže se mnogo bolji efekat kondenzacije alkoholne pare.

     Cena kazana u ovoj radionici zavisi od zapremine kazana i dodatne opreme. Mogu da prave i veće (za Teksas su uradili jedan od 750 litara), ali takve porudžbine su veoma retke. Poznato im je da su najskuplji, ali i najbolji. Bezbrojne višedecenijske pohvale, brojna priznanja i nagrade su dokaz toga. A kako kvalitet uvek ima kupca, pokazuje i podatak da se za naručeni kazan čeka i po pola godine!

      Kupci na svim kontinentima

       Poparići su jedni od retkih proizvođača iz Srbije koji prodaju svoje kazane širom Srbije, regiona i sveta. I to bez previše oglašavanja po medijuima i nastupa na sajmovima. Uverili su se u istinu da je najbolji marketing ’’od usta do usta’’, a kako se dobar glas daleko čuje, nadaleko su poznati, priznati i traženi!

     -Kazane najčešće prodajem u zemljama koje su nastale raspadom bivše SFRJ, - čak i Sloveniji, koja ima industrijsku proizvodnju kazana, ali i inostranstvu - Portugaliji, Irskoj, Škotskoj, Austriji, Americi, Australiji, Kanadi, čak i Novom Zelandu. Ranije sam ih na te destinacije kupcima slao sam, avionom ili brodom, od nedavno to radim preko specijalizovanih marketinških preduzetnika koji mi prethodno odrade podudžbine i plaćanje. U svemu nam mnogo pomaže i internet pa se o nama detaljno saznaje u celom svetu, brzo i kalo uspostavlja kontakt, sve ostalo je stvar već dobro savladanih procedura – objašnjava Nenad, naglašavajući da ga ne brinu strogi zakoni Evropske unije o proizvodnji alkoholnih pića jer je od uvek bio i ostaće revnosni legalista.

                                                                             Tekst i snimci: Dragan PEJIĆ

         - a n t r f i l e –

           Destilerija

       Da bi i praktično demonstrirali kvalitet svojih kazana, Poparići u okviru svoje radionice imaju i sopstvenu destileriju u kojoj proizvode, naravno na svom kazanu, rakiju MEDUZU – od jabuke, kruške vilijamovke, šljive, kajsije, dunje i grožđa. Kupci kazana se tako na licu mesta mogu uveriti u sveopšti kvalitet onog što im kupljeni kazan daruje. O ukusima se ne raspravlja, nećemo o tome, probali smo i oduševili se!

     Imaju 400-litarski kazan na točkovima pa katkad na terenu zainteresovanim mušterijama ispeku rakiju.

U čast magaraca već godinama se, krajem aprila,   u Zasavici održava  neobična manifestacija – Dan magarica, na kojoj se, uz ostale sadržaje,  promovišu magareći  gastronomski delikatesi – mleko i proizvodi od njega i magareće meso, u čast kojeg se po dvadesetak  ekipa takmiči  u spravljanju magarećih paprikaša

          Kada neko pomene Francusku, prva ascijacija nije ‘’sitroen’’ ili ‘’pežo’’ nego konjak. Ili Švajcarsku, odmah posmislimo na satove i sireve. Belgiju – čokoladu... A Srem – njegov prirodni rezervet ’’Zasavica’’ - magarac i  delikatesi od magarećijeg mleka i mesa!

     Ovaj sad već u Srbiji i šire poznat prirodni rezervat i turistička destinacija koju godišnje poseti 30.000 posetilaca, svake poslednje subote u aprilu  organizuje manifestaciju Dan magaraca sa nizom pratećih programa. Osim obilaska rezervata  /peške, čamcima ili jašuci magarca/, prezentacije i prodaje magarećijih proizvoda i takimičenja u spremanju magarećijeg paprikaša, organizuju se i  naučni skupovi o magarcima i još neki zabavni sadržaji.      

     ’’Otkriće’’ magarci

      Kada je pre petnaesetak godina Slobodan Simić, diplomirani pravnik, upravnik Prirodnog rezervata bara „Zasavica“, išao po Srbiji i kupovao magarad, u Sremskoj Mitrovici su s njegovim poslom zbijali šale. Danas, kad je u „Zasavici“ proizveden i dimljeni sir od magarećeg mleka, i kada je Simić saopštio da kilogram košta hiljadu evra, da je reč o vrhunskom specijalitetu, koji niko ne proizvodi na Balkanu, niko se više ne smeje i ne podruguje, jer su ljudi shvatili da iz ovog rezervata stižu samo iznenađenja i da nijedan posao do sada nije promašen.

      U torovima i štalama u rezervatu danas ima, pored ostale stoke izvornog porekla, i 170 magarica. Prve životinje je kupovao po Raškoj oblasti i Makedoniji po 150 evra.

    – Shvatio sam vrednost ovih životinja kada sam u Italiji, Holandiji i Francuskoj video da su sačuvali 14 rasa, da o njima govore s poštovanjem, da od magarećeg mleka prave pomade za lice i sapun za ruke, da Belgijanci od magarećeg mleka prave liker. Onda sam se setio priča da se, ovde u Sremu, mlekom od magarice lečio magareći kašalj, da su deca prezdravljala, a da smo mi našeg magarca odbacili kao glupu i lenju životinju, a kašalj nam sve češće prerasta u bronhitis i astmu, od kojih se naročito pati u Vojvodini – kazuje Simić koji  energično odbija uverenje mnogih da su magarci glupe životinje:

     - Ta zabluda je proistekla iz njegove u principu dragocene osobine da kada se umori ili oseti neku opasnost stane i ne obazire se ni na šta. Konj će recimo poći u provaliju i crći radeći, magarac će stati pred provalijom ili se odmoriti od prevelikog zamora ne ugrožavajući svoje zdravlje. To je pametno, a ne glupo – tar ne? Inače je veoma jaka i izdržljiva životinja koju je lako hraniti,  pa je u pasivnim krajevima drže kao ekstremno korisnu i ekonomičnu životinju!

        Magareći delikatesi

         U Sremskoj Mitrovici ga  popularno zovu Baća, čovek  koji je prvo   počeo uzgoj svinja rase mangulica, već zaboravljene „sremske rase“, čije meso i slanina nemaju štetnog holesterola, i sada prodaje meso, kobasice i kulen od mangulice tri-četiri puta skuplje nego isti proizvod od tovljenih svinja. Lane je u saradnji sa stručnjacima proizveo pomadu za lice i sapun od mleka magarice. Sada je na redu dimljeni sir od mleka magarice, specijalitet kakav niko ne proizvodi.

     - Balkanski magarac, koji je isti na čitavom balkanskom poluostrvu, izuzetno je važna životinja, koja je u Vojvodini bila poznata po tome što je išla uz ovčarstvo koje smo imali pre 50 i više godina i koristio se za teške radove. Magarac je počeo netragom da nestaje kako kod nas tako i u svetu, s obzirom na malu upotrebnu vrednost i promene koje su se desile u poljoprivrednoj proizvodnji i u životu. Interesantno je da na čitavom Balkanskom poluostrvu niko nije napravio ni jedan rad iz oblasti veterine ili stočarstva, a da je tema bio MAGARAC. Neverovatno je, ali istinito, da na tu životinju niko nije obratio pažnju, a magarac je životinja koja se može gotovo 100 posto  iskoristiti. Mi smo se, u Zasavici, zato potrudili da sakupimo što više znanja o ovoj plemenitoj životinji i da ga primenimo u praksi. Tako smo napravili farmu muznih magarica, sa ciljem da je baštinimo po onoj vrednosti koja je najveća kod njih, a to je magareće mleko.
      - Magareće meso je nedovoljno poznato, pa prema tome i nedovoljno iskorišćeno. Poznato je da su se samo u Vojvodini i ni u jednom drugom kraju naše zemlje, svojevremeno, za vreme svinjokolja, pravile kobasice i od magarećeg mesa, ali su se one uvek mešale sa svinjskim mesom. Razlog za to je što je magareće meso potpuno nemasno i ako se ne zamasti sa svinjskim ono je tvrdo i ne može se jesti. Dobitnici smo zlatne medalje za kvalitet u konkurenciji “Domaća šunka od mangulice” za 2011 godinu na Novosadskom sajmu i Turistikog cveta za  2014. godinu u kategoriji „Uređenost turističkih ambijentalnih sredina“. Zato mi u Zasavici, pravimo magareće kobasice sa mašću od mangulica. Magareće meso je ukusom slično telećem, nije kiselo puput konjskog, mada magarci pripadaju porodici konja. Ljudi iz ovih krajeva nikada se nisu posebno interesovali za magareće meso, jer niko nije držao farmu magaraca radi klanja. Niko nikada nije imao ni deset magaraca. Seljaci su imali stado ovaca i jednog magarca ili magaricu. Naša farma je prva prava farma na ovim prostorima sa 170 magarica i sa samo šest magarca. Trenutno muzemo oko 50 magarica, a ostale su u čekanju, u postmuznom periodu ili u periodu gestacije itd. Zato uvek govorimo o relativno maloj količini mleka.  Zahvaljujući našim akcijama i manifestacijama u čijem središtu se nalazi magarac, danas već imamo pojačano interesovanje za kupovinu magaraca, za držanje i kao domaćih životinja pa čak i kao kućnog ljubimca. Nadamo se, mi svi ovde okupljeni oko istog cilja, da će sve to doprineti oporavku ove, za čoveka izuzetno korisne i vredne životinjske vrste.

      Magarećiji  mlečni  delikatesi

        Magareće mleko su stari narodi visoko cenili. Grci su ga smatrali odličnim lekom, Rimljani luksuznim pićem. Hipokrat ga je preporučivao za mnoge bolesti, naročito trovanja i rane. Ono ima revitalizujuće dejstvo na ceo organizam. Veoma je efikasno protiv problema kože, za jačanje imuno sistema, za oporavak i protiv hroničnog umora. Magareće mleko je po sastavu najsličnije majčinom. Ova činjenica ima značaja za mnoge ljude, posebno novorođenčad, budući da ne izaziva alergije za razliku od kravljeg. Takodje sadrži šezdeset puta više vitamina C nego kravlje i budući da ima vitamina A,D I E i da je bogat izvor kalcijuma i fosfora čini ga zaista nutricionistickim zlatnim rudnikom. Mleko, takođe sadrži imunoglobulin, protein koji ojačava imuni sistem i čini ga savršenim picem za prevenciju borbe protiv virusnih i bakterioloških agresora. Preporučuje se pacijentima pod hemoterapijom,kod plućnih bolesti,asme,bronhitisa i suvog kašlja. Jača imuni sistem.

     - Magareće mleko je najsličnije majčinom mleku. Ono sadrži samo 1 odsto mlečne mast, sadrži antialergente, leči bronhitis i astmu i pomaže jačanju organizma te se koristi za oporavak rekonvalescenata. Magarećim mlekom uspešno se lečio i veliki kašalj (pertussis) poznatiji u narodu pod imenom „magareći kašalj“. U istoriji, magareće mleko je posebno cenjeno zbog  izuzetanih svojstava na kožu. Nije slučajno da su se egipatska kraljica Kleopatra, Napoleonova sestra Paulina, te austrijska princeza Elizabeta, poznatija kao Sissy, kupale u magarećem mleku, a mi smo na osnovu toga, u saradnji sa firmom Arbor, iz Sremske Mitrovice, napravili kreme i sapune. Otišli smo i korak dalje i ponudili dva proizvoda koja su jedinstvena u svetu: liker od magarećeg mleka i najskuplji sir na svetu, gde kilogram košta  oko 1000 evra. Cena se pravda time što je za jedan kilogram sira potrebno 25 litara mleka od magarica. Mleko od magarica je jedna dragocena tečnost u prirodi. Kada se magarica posle godinu i petnaest dana opuli i kada na svet donese malo pule, ono sisa samo dva meseca, a potom četiri meseca magaricino mleko delimo mi i pule. Tako da možemo da kažemo da od jedne magarice imamo 250 – 300 gr mleka na dan. Grubo rečeno, za dve godine jedna magarica može da da od 35 do 40 litara mleka, zavisno od mlečnosti, jer nisu ženke mlečno iste. Kod nas je cena 40 evra za litar mleka, a u Evropi je 100 evra. Nikad se termički ne obrađuje, već kada se pomuze stavlja se u bočice od 200 do 500 grama i zamrzava. Odmrzava se samo u mlakoj vodi i tako se najbolječuva – kaže Slobodan Simić, direktor ‘’Zasavice’’.

               Upravnik pokazuje  uzorak magarećeg sira od pola kilograma i objašnjava:

      - Sir smo, po magarećem mladuncu, nazvali „pule“ i biće, siguran sam, brend. Ovaj ekskluzivni sir ćemo proizvoditi po narudžbi, kilogram će koštati 1.000 evra. Do sada je najskuplji sir bio od mleka losa, on košta 500 evra, ali je tražen. Ovaj je bolji, videćete – kaže Simić.

     Sir od mleka magarice nije preskup, kako Simić kaže, jer za jedan kilogram sira treba 25 litara mleka, a ta količina mleka može se od jedne magarice namusti za dve godine. Kada se završi dnevna muža na „Zasavici“ dobije se tek desetak  litara mleka.

          Repertoar onoga što se može napraviti od mleka magarica proširila je Tamara Vladisavljević, inače diplomirani inženjer prerade drveta iz Sremske Mitrovice. O lekovitosti magaričinog mleka slušala je još od svoje bake. Potom joj je otac, profesor fizike i hemije, potvrdio te priče, a ona, radoznala kakva je već, rešila je da ih i praktično, u laboratoriji „overi”, ne strahujući od toga što nema odgovarajuće diplome.
     – Magaričino mleko najsličnije je majčinom, ima jedva jedan procenat mlečne masti i jedino životinjsko koje se deci može davati direktno, bez prethodnog razblaživanja. Lekovito je jer  sadrži u sebi alergene, ima jedan odsto mlečne masti, sadrži 60 puta više vitamina Ce nego kravlje mleko, i zato se pije isključivo sirovo, da kuvanjem ne bi izgubilo kvalitetne sastojke. Zdravo je i za oboljenja respiratornih organa, bronhitis i astmu, ali, nažalost, veoma je skupo. Naime, litra košta 40 evra jer magarica za dve godine daje svega 35 litara. Od njega se pravi i najskuplji sir na svetu, kilogram vredi 1.000 evra – objašnjava Tamara vlasnica specijalizovane firme „Arbor„ koja proizvodi preparate i proizvode od magaričinog mleka.
    – Kada je Baća na Zasavici naselio magarice, došlo je vreme da aktiviram porodične recepte stare više od sto godina. Pre nepune tri godine najpre sam ih testirala na svojim prijateljicama, a odonda i profesionalno proizvodim kozmetiku i likere na bazi magaričinog mleka. Međutim, sve se radi ručno. Trenutno sapuni, dnevne i noćne kreme sadrže 20 odsto magaričinog mleka, ali planirim da uskoro udvostručim procenat – najavljuje Tamara, naglašavajući da je unikatnost ovih krema u tome što su izuzetno hranljive zbog bogatstva globulina i Ce-vitamina, prodiru duboko u kožu, a i ambalaža u koju se pakuju od lipovog drveta je potpuno prirodna.
     No, tu nije kraj Tamarinim ‘’novotarijama’’:

        - Pamtim da je moja baka svojevremeno pravila razne vrste likera pa sam ja u svoj od magaričinog mleka dodala limun i začinsko bilje – ističe vlasnica „Arbora”.  Zadovoljna sam   što uvek mogu  računati na stručnu pomoć verziranih prijatelja, farmaceuta i tehnologa, a ponosna što moji  proizvodi imaju sertifikat o kvalitetu i visoku ocenu svetski prestižnog IHTM instituta.

        Zasavica

       Lepa priroda, laka šetnja i dobar zalogaj - glavna su preporuka specijalnog rezervata prirode ‘’Zasavica’’  kod   Sremske Mitrovice. Pristupačne cene, blizina Beograda i gostoljubivi domaćini osnovni su razlog zašto je ovaj specijalni rezervat najpopularnija vikend destinacija u Srbiji.

      „Zasavica“ je jedini rezervat prirode koji nikada ne zatvara kapiju za posetioce.  Njihov  kamp (sa  mangulicama, magarcima, podolskim govedima i ostalim autohtonim vrstama) je uvršten među 50 najboljih u Evropi. Jedan od razloga zašto mnogi turisti dolaze u „Zasavicu“ je i odličan i novčaniku pristupačan ručak. Druge zanimaju dabrovi koji se množe. U ovoj očuvanoj oazi prirode raste 800 vrsta biljaka, a mnoge su retke ili ugrožene.  Rezervat je smešten na povšini od 1820 hektara kojim dominira rečni biotop, pre svega  poznat po uzgoju lasaste mangulice i podolskog govečeta, a od pre pet godine i po potpuno novom brendu - balkanskom magarcu.

Autor: Dragan Pejić

Zdravstvena  pošast:  alergija na ambroziju                                  

LETNJE  DNEVNO-NOĆNE MORE NA PRAGU

      . Porast polena korovske biljke u vazduhu očekuje se od 20. avgusta. Tegobe će biti izražene sve do oktobra kad se završava sezona cvetanja

    . U vreme cvetanja ambrozije  alergije se, između ostalog, manifestuju kao “travna groznica”, razni osipi na koži i konjuktivitis

     Upozorenje Svetske zdravstvene organizacije da će različite vrste alergijskih reakcija postati bolest savremenog čovečanstva u 21 veku se, nažalost, obistinjuju. Sve je više ljudi koji se žale na crvenilo kože, kijavicu, svrab u predelu nosa i grla, gušenje... Strane supstance, nazvane alergeni, dovode do alergijske reakcije, koja može biti izazvana hranom, prašinom, otrovima, polenom... Upravo je polen alergen koji izaziva reakciju kod najvećeg broja ljudi, a procenjuje se da je skoro svaki peti čovek alergičan na polen neke biljke, a najviše je onih koje guši ambrozija.

    Reakcije na polen pojedinih korova je sve masovnija, rekli bismo savremena bolest. A polen ambrozije je na prvom mestu. Kako ova biljka cveta u avgustu – taj mesec postao je dnevno-noćna mora mnogih. To što je polen ove biljke nesnosan za sve veći broj ljudi nije glavni problem. To je činjenica što je rasprostranjenost ove biljke u ekspanziji i što dugotrajno i višegodišnje izlaganje njegovim visokim koncentracijama uzrokuje hronični bronhitis i bronhijalnu astmu!

       Zlo u ekspanziji

      Ambrozija je poreklom iz Severne Amerike. U Evropu je "doputovala" krajem 19. veka, kao slepi putnik, s crvenom detelinom. Brzo se snašla na novom kontinentu i sada je ima skoro svuda...

Alergijske osobine ambrozije potiču od njenog velikog reproduktivnog potencijala i građe polenovog zrna. Određeno je čak šest vrsta antitela u polenu ambrozije. Oni se sa površine polenovog zrna rastvaraju u sluznici nosne šupljine i respiratornog trakta i nakon reakcije antigen-antitelo oslobađa histamin koji je i odgovoran za alergijske simptome.

Polen, čija je biološka funkcija naravno oplodjenje, a ne mučenje ljudi, spada u najznačajnije biološke alergene. Alergena svojstva polena potiču od  hemijskih jedinjenja koja ulaze u njegov sastav, medju kojima su proteini najodgovorniji. Kod polena ambrozije utvrdjeno je šest alergenih proteina.

       Prvi prepoznatljivi znaci alergije su kijanje, svrab nosa, rinitis, pečenje u očima, otečeni kapci, otežano disanje, ponekad se javi crvenilo na koži, a u težim slučajevima i astma.

Šta može medicina

         Nedavno preminula Dr Jelene Udovički, otorinolaringolog, vrhunski stručnjak za alergije, nam je rekla da se lečenje  sprovodi uzimanjem odgovarajućih lekova (antihistaminika, kod osoba koje nemaju teži oblik alergije). Pri alergijskoj astmi potrebno je lečenje hormonima-kortikosteroidima, koji se daju u obliku tableta ili inhalacionih pumpi. U terapijske svrhe mogu se koristiti razni preparati dobijeni na bazi polena. Stručnjaci preporučuju da u vreme najveće koncentracije alergena u vazduhu treba izbegavati izlazak iz kuće od pet sati ujutru do deset sati, držati zatvorene prozore od stana ili automobila kada smo na putu kako polen ne bi ulazio, slobodno vreme treba provoditi na mestima gde nema ambrozije, ne sušiti odeću i cipele izvan kuće...

       Lekarska pomoć kod alergije svodi se na savete u vezi izbegavanja alergena, farmakološko lečenje, specifičnu imunoterapiju i edukaciju. Ali, saveti, su sledeći:

  * antihistaminici se ne smeju uzimati na svoju ruku, naročito ne preparati poput bronala, koji u kombinaciji sa antibioticima, sa grejpom ili napitkom biter lemon, koji sadrži kinin, mogu napraviti poremećaj srčanog ritma;

  * na svoju ruku ne treba uzimati ni kapi za nos, u svakom slučaju ne duže od tri dana, jer se može razviti tzv. medikamentozni rinitis.

  * ako se sprovodi medikamentozno lečenje, trebalo bi se opredeliti za savremene lekove: nesedirajuće antihisatminike, intranazalne kortikosteroide i antileukotriene.

       - Ja bih zapravo preporučila hiposenzibilizaciju, neku vrstu „vakcinacije“ koja je efikasna u 90 posto slučajeva, ali traži od pacijenta veliku motivaciju. Reč je zapravo o sprečavanju stvaranja senzibilizacije na nove polene. Ovakva vrsta lečenja je trend u svetu i mahom se radi o sublingvalnim preparatima, koji su konforni za pacijente i nemaju neželjene efekte, savetovala je g.  Udovički.

        Predvorje astme

       Mada je alergija poznata od davnina, a astma je spominjana još u Hipokritovo doba, ta oboljenja nisu bila izražena u tolikoj meri kao danas. Stručnjaci su utvrdili da je, otprilike, svaki četvrti stanovnik naše planete ugrožen polenom (funkcija mu je oplodnja biljke) biljaka, jednim od najznačajnijih alergena u vazduhu. On se vremenom prenosi na velike razdaljine (i do 100 kilometara) i zbog specifičnog sastava polenovih zrna izaziva reakcije u vidu bronhitisa, konjuktivitisa ili astme. Zato se polen biljaka smatra zagađujućom materijom.

      - Astma je hronični zapaljenski proces u disajnim putevima u kome učestvuju mnoge ćelije i ćelijski elementi. U osetljivih osoba ovo zapaljenje uzrokuje ponavljanje epizode otežanog disanja, stezanja u grudnom košu i kašlja, posebno u toku noći ili u ranim jutarnjim satima. Ove epizode su obično praćene promenjivom opstrukcijom protoka vazduha, koja je uglavnom reverzibilna, bilo spontano ili uz pomoć lekova. Zapaljenski proces uzrokuje pojačanu reaktibilnost disajnih puteva na različite stimulanse, što je jedna od značajnih činjenica i najbitniji činilac, koji u kontekstu sa drugima, upućuje na dijagnozu bolesti. Novija istraživanja sprovedena kako kod nas tako i u svetu ukazuju da je ova bolest u značajnom porastu, pri čemu je neophodno podvući da bronhijalna astma još uvek caruje na tronu plućne patologije, što predstavlja nimalo jednostavan problem i stavlja pred kliničare težak zadatak. Jer, na izgled, prepoznatljivo ovo oboljenje nekada ‘’utihne’’ dug vremenski period, pa zavarani pacijent ‘’zaboravi’’ da dođe na kontrolu, ne uzima predloženu mu terapiju, da bi tek nagla, nekad nažalost, i fatalna pogoršanja ukazala da je bolest prisutna, da je uznapredovala, što je za bolesnika vrlo često, da ne kažem skoro uv ek, poražavajuća činjenica i zapravo tek tada shvati da se bolest mora držati pod kontrolom i onda kad je klinički ‘’nema’’ objašnjava Prof. dr Slavica Obradović Anđelić,  pulmolog iz Novog Sada,  dodajući da se procenjuje da više od 5 odsto ukupnog stanovništva boluje od ove bolesti. Značajno je imati na umu da se bolest javlja u svim životnim dobima, ali predominira u mlađim. Oko 15 odsto dece u svetu, a i kod nas boluje od astme, što predstavlja, morate priznati armiju ljudi.

      Početak bolesti može biti aktuan, ali vrlo često jedva primetan sa simptomom ‘’upale’’ gornjih disajnih puteva, u vidu kijavice, svraba očiju, suzenja uz crvenilo konjuktive.

- Koristim priliku da naglasim – nastavlja dr Obradović-Anđelić - da su gornji disajni putevi zapravo ‘’vrata’’ pluća i vrlo je značajno da postoji dobra saradnja sa specijalistima za uho, grlo i nos, jer samo tako može da se utiče blagovremeno uvedenom terapijom, da se bolest ‘’zaustavi’’ u gornjim disajnim putevima i spreči nastanak bronhijalne astme. Znači, podvlačim, neophodna je saradnja ORL specijaliste i specijaliste za plućne bolesti! I drugo - standardne alergološke probe imaju neprocenjiv značaj, jer njima zapravo dokazujemo da je osoba osetljiva tj. senzibilisana na izvesne materije, ali istovremeno probe same za sebe ne znače da bolesnik ima astmu. Napominjem da osoba koja ima polivalentnu senzibilizaciju, znači, na nekoliko alergena je ‘’odreagovala’’ pozitivno, ne mora imati nikakve kliničke simptome i obrnuto. Ovo je neophodno navesti, jer vrlo često dobijamo informacije od pacijenata koje nisu adekvatno shvaćene, pa sugerišem da se jave u najbližu ambulantu koja se bavi ovom problematikom, na konsultaciju, gde će se brzo saznati da li ima razloga za bilo kakav strah a osobito da shvate da nemaju astmu. Dakle - alergija gornjih disajnih puteva samo ukazuje da su se ‘’vrata’’ astme odškrinula, i da se takav pacijent mora pratiti, terapijski tretirati a istovremeno i uticati i delati na njegovoj edukaciji tj. ukoliko je pušač savetovati mu da prestane i ‘’baci’’ cigarete, ukloni se iz eventualno loših mikroklimatskih uslova i povremeno kontroliše plućnu funkciju.

    Autor: Dragan PEJIĆ

SAČ FESTIVAL: Subota 28.05.2016

BARBECUE-ROŠTILJ FESTIVAL: 

             Uvod u novo doba roštiljanja!

             U Srbiji smo navikli da roštiljanje podrazumeva: okrenuti par puta ćevape, kobasice ili ražnjiće na žici, odnosno ploči i to je to. Ali danas smo otkrili i nove načine roštiljanja, na Weber roštiljima, koji su zatvorenog tipa u obliku velike lopte, sa poklopcem, termometrom i podesivim otvorima za protok vazduha i regulaciju temperature. Weber roštilji su poznati u celom svetu i dosta su zastupljeni u upotrebi kod pravljenja jela, bilo da ste na terasi, verandi, u prirodi, na pikniku… Weber roštilji daju mnogo drugih mogućnosti roštiljanja, zabave i uživanja u kuvanju i pečenju. Kada sam čula da postoji poseban kamen za pizzu Weber, bilo mi je jako čudno i pomalo smešno, ali sve moje predrasude su pale u vodu, kada sam videla kako se pizza peče u roštilju, a testo je bilo savršeno pečeno i hrskavo. Zato smo mi danas proveli dan na Weber Grill Akademiji u Ljubljani.

Naučili smo mnogo toga, od same pripreme vatre za roštilj, dima koji je dosta važan faktor, temperature na kojima se peče razno meso, povrće, testa, pa i deserti. Osnova akademije je da naučimo tehnike rukovanja sa roštiljima, bilo da su plinski ili na ugalj. Weber roštilji su drugačiji zato što imaju poklopac i svaka hrana se poklopi i peče na određenoj vatri (direktnoj ili indirektnoj), na najčešćoj temperaturi između 220-300°C. Međutim sve to možda izgleda tako komplikovano kada čitate ili vam neko priča, a mnogo  je jednostavnije kada se vidi uživo i sami pomognete u celokupnoj pripremi. Zato smo i mi pored puno priče, otišli na Grill Akademiju, da bi učestvovali u samom radu i pravljenju jela. Super je bilo i celodnevno druženje sa ljudima u prelepoj prirodi, 4-5 km nadomak Ljubljane. Slovenci su dosta opušten i prijatan narod i što je super, svi znaju Srpski jezik. Tako da ni priče nije manjkalo.

Akademija je trajala punih sedam sati, uz degustaciju svih jela koja su se pravila i neograničenu konzumaciju pića. Sve namirnice su bile posebno odabrane i prvoklasne, meso je uvozno, čak iz Irske, tako da je sve bilo sveže i kvalitetno, odlično pečeno za kratko vreme.  Cena tog programa koštala je 69 eura po osobi i stvarno vredi učestvovati.

Imali smo 9 jela na meniju i sva su bila savršenog ukusa, mirisa, boje, odlično pečena, sočna… Da su pred nas samo izneli ova servirana  jela, ne bi ni pretpostavili da su spremljena  na roštilju. Otkriću vam i šta smo sve lepo jeli:

• Rižoto sa škampima i šafranom
• Hamburgeri
• Celo pile na roštilju
• Biftek (pečen ceo komad) i šparoge na žici
• Svinjski vrat (pečen ceo komad)
• Rebarca u slatko-ljutom sosu
• Riba – Brancin u moskoj soli
• Pizza na kamenoj ploči
• Banane karamelizovane sa cimetom

Od svih ovih jela meni se najviše dojmio rižoto sa škampima i šafranom, jer je bio savršenog ukusa, intenzivnih boja i odlične kompaktnosti svih sastojaka.

Bila sam dosta skeptična prema celom piletu na roštilju. Stavljena su 4 cela pileta u roštilj, uspravljena na malim i punim limenkama piva, u koje su dodati beli luk zdrobljen i svež ruzmarin. Piletina se pekla na indirektnoj vatri, to znači da je briket bio sa leve i desne starne roštilja, a u sredini alu posuda sa vodom. Pri poklopljenom roštilju i temperaturi od 220°C, piletina se pekla na vrelom vazduhu koji je cirkulisao kroz roštilj. Posle 1,5-2 sata piletina je bila savršeno pečena i rumena, a posebna aroma piletine je bila fantastična. Jer je na briket dodato aromatično iverje od jabuke i oraha, koje je dvadesetak minuta bilo potopljeno u vodu, taman dok se vatra razgorela.

Bila sam oduševljena svim dodacima za roštilj, kao što su kamen za pizzu Weber, Vok gusani (Weber u kome se pravio rižoto), tava gusana Weber, ugalj i briket Weber koji gore po 3-4 sata, aromatično iverje sa ukusima jabuke, oraha, viskija.. Na kraju sam i sama videla  razliku između plinskih roštilja i roštilja na ugalj. Prednost bi po ukusima i zabavi dala roštiljima na ugalj. Sva ova dodatna oprema Weber se koristi u kombinaciji sa roštiljima na ugalj, tako da je uživanje u svoj toj pripremi oko roštilja i namirnica zagarantovano. Mada su i plinski roštilji dobri, nema prljanja i zezanja oko vatre, temperatura se postigne za “tili”čas. Meso nema tu aromu dima, ali gusane rešetke koje su obložene keramikom zbog lakšeg održavanja, daju mesu savršen izgled.

Brzi desert od banana, smeđeg šećera i cimeta, poslužen uz sladoled, bio je pun pogodak, posle ogromne količine raznovrsnog mesa! Drago nam je što smo sve to videli i naučili ipak nešto, nadamo se da će “novo doba roštiljanja” i Grill Akademija biti zastupljenije i kod nas u Srbiji.

Sa lica mesta: Andrijana Žigić

Sponzor: VremeJeNovac.rs

Od više od 80 dvoraca, kaštela, letnjikovaca, tvrđava… u Vojvodini, većina je pretvorena u zemljoradničke zadruge, osnovne škole ili stanove. Ipak, ima i onih  koji su uključeni u turističku ponudu i predstavljaju prvorazredne destinacije u Vojvodini

       Priča o usamljenim, bajkovitim mestima za luksuzno stanovanje, odmor i zabave nekadašnjih veleposedničkih, vojnih, trgovačkih i zanatskih porodica tadašnje Austrougarske Monarhije koja će verovatno zauvek ostati tajna za sve nas, uprkos svojoj lepoti i inspirativnosti, a sve zbog nedostatka pisanih dokumenata. Dvorci i letnjikovci Vojvodine nastajali su tokom XVIII, XIX i početkom XX veka, pa su prema tome i stilovi građenja ovih objekata različiti i pripadaju prelaznom periodu od baroka do klasicizma. Bogatstvo graditeljskog, istorijskog, kulturnog, ekonomskog i turističkog nasleđa, zasnovano je na raznovrsnosti kulturnih dobara, u čemu dvorci i letnjikovci Vojvodine, kao i njihovi parkovi imaju posebno mesto. Kao deo kulturnog identiteta naroda koji su živeli na ovom prostoru, dvorci i letnjikovci su duboko utkani u istoriju, kulturu i tradiciju Vojvodine. Iako im istorijska zbivanja u 20. veku nisu bila naklonjena, naročito posle svojinske i društvene transformacije nakon Drugog Svetskog Rata, poslednjih godina je poraslo interesovanje za ove objekte. Bogatije države širom Evrope i sveta pridaju izuzetnu pažnju ovakvim objektima, kao odličnom turističkom potencijalu i izdvajaju značajna sredstva za njih. Kod nas je situacija ipak malo drugačija. Dvorci su predmet interesovanja istoričara arhitekture i institucija koje se bave zaštitom kulturnih dobara. Već u prvim godinama nakon Drugog Svetskog Rata, stručnjaci za zaštitu su evidentirali jedan broj ovih objekata, ali proces nije ni do danas okončan. Mnogi vredni dvorci još uvek čekaju rešenja o zaštiti i sticanje statusa kulturnog dobra. Sudbina ovih objekata je vezana za revitalizaciju koja podrazumeva pažljiv pristup u određivanju namene, koja bi obezbedila redovno održavanje. Za svaku od ovih prelepih građevina vezana je barem jedna legenda, koja govori mističnom životu plemićkih porodica. U Vojvodini se nalazi: 4 (četiri) dvorca koji su proglašeni za kulturna dobra od izuzetnog značaja, 21 (dvadesetjedan) koji je proglašen za kulturno dobro od velikog značaja, 3 (tri) koja su značajna kulturna dobra i preko 20 (dvadeset) koji su samo evidentirana kulturna dobra.  

Za sada – ničiji

          Nedavno je  ponovo  aktuelizovana tema vlasništva nad dvorcima. Unuk bivšeg vlasnika dvoraca Dunđerskih u Kulpinu, Nikola Tanurdžić, prvi je presavio tabak. On traži sudsku zabranu bilo kakvog prometa nad tim dvorcem. Iako iz Muzeja Vojvodine, koji je „domaćin” dvorca Dunđerskih, demantuju tvrdnje o navodnom planu za prodaju, očekuje se da će taj slučaj otvoriti borbu za vlasništvo nad dvorcima i letnjikovcima širom Vojvodini. Problem je što se, u velikom broju, ne zna ko su im vlasnici, da li ima živih naslednika.  Zakon o restituciji je neophodan da bi se imala prava sliku o tome. Tek kada bude znalo ko su vlasnici, može da se  pravi strategija za rekonstrukciju zapuštenih i oronulih zdanja. Mnogo je privrednika koji bi želeli da budu uključeni u to. Recimo, „Potisje” iz Kanjiže je zainteresovano da učestvuju jer znaju da se biber crep koji proizvode nalazio kao krovni pokrivač na svim dvorcima. „Karlsberg” je ranije ušao priču jer su i sami korisnici dvorca u Čelarevu. Javljaju se privrednici iz Italije koji bi želeli da u jednom objektu otvore školu za kuvare.  Interes su pokazali  i stručnjaci s Kazanjskog univerziteta za arhitekturu iz Rusije, koji su spremni da prenesu iskustva u obnovi dvoraca iz te zemlje... 

        Oronuli lepotani

        Dvorci Vojvodine uvek se nameću kao interesantna i aktuelna tema arhitektama i istoričarima, ali i sociolozima i turizmolozima, možda i istoričarima, demografima, argeolozima...Kako i ne bi kad su, uopšteno i tipološki gledano, od antike do danas, dvorci objekti namenjeni povremenim ili stalnim boravcima (stanovanju, odmoru i zabavi) viših i bogatih društvenih slojeva na svojim provincijskim posedima.

Vreme nastanka i izgradnja dvoraca u Vojvodini povezano je sa društvenim raslojavanjem u istorijskim okolnostima nastalim nakon odlaska Turaka iz ovih krajeva i nakon uspostavljanja austrijske državne administracije na novoosvojenim teritorijama severno od Save i Dunava. Nastankom sitnog plemstva i građanskog staleža, a naročito nakon prodaje pustara na komorskim dobrima u Bačkoj i Banatu (carski državni posed), pokalo se stvaraju uslovi za nastanak velikih spahijskih imanja na kojima se krajem 18. i tokom 19. veka grade današnje zgrade dvoraca u Vojvodini.

         Osamdesetih godina 18. veka na javnim licitacijama prodato je više od 20 pustara. Kupovinom velikih zemljišnih poseda i sela mnogi srpski trgovci, zanatlije i visoki državni činovnici dolaze do plemićkih titula, a neki prave i dvorci u to vreme po Vojvodini. U Sremu, koji je bio pretvoren u vojnu granicu, a dobar deo zemlje je bio u posedu fruškogorskih manastira i Karlovačke Mitropolije, nisu postojala velika privatna imanja, pa je sagrađeno samo nekoliko dvoraca.

         Promenom državnog sistema po završetku drugog svetskog rata i donošenjem Zakona o nacionalizaciji, velika spahijska imanja i industrijski objekti oduzeti su bivšim vlasnicima. Nakon toga dvorci i letnjikovci kao reprezenti imovnog stanja i društvenog statusa vlasnika pretvoreni su u upravne zgrade noivoosnovanih poljoprivrednih zadruga, seoske škole i slično.

          Prema evidenciji Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture u Novom Sadu, na području AP Vojvodine ukupno 45 dvoraca ima status spomenika kulture. Tri dvorca su proglašena za kulturna dobra od izuzetnog značaja (Čelarevo, Sremski Karlovci – Patrijaršijski dvor i Vršac – Vladičanski dvor).  Za kulturna dobra od velikog značaja proglašeno je 15 dvoraca (Bajša, Kulpin, Veliko Središte, Vlajkovac, Sočica, Horgoš, Novo Miloševo, Novi Kneževac, Stari Lec, Kapetanovo, Hajdučica, Ruma, Konak, Golubinci i Sremska Kamenica). Deset dvoiraca evidentirano je i čeka rešenje o zaštiti (Temerin, Čoka, Futog, Beočin, Aleksa Šantić, Bečej, Novi Bečej – Sokolac i Biserno ostrvo, Ečka i Bačko Selo).

       Današnja namena dvoraca je vrlo različita od turističko-ugostiteljskih objekata (Fantast Bečej, Ečka, Sokolaci Kaštel u Srpskoj Crnji), sedišta administracije poljoprivrednih imanja i kombinata (Sočica, Hajdučica, Fišerov Salaš, Čoka i Stari Lec) do osnovnih i srednjih škola (Veliko Središte, Konak, Temerin i Futog) te fabričkih i proizvodnih pogona (Novo Miloševo) pa i stanova za porodice radnika na imanjima ili izbeglice (Vlajkovac i Aleksa Šantić).

        Dvorci koji su  u turističko-hotelsko-ugostiteljskoj funkciji (Fantast, Ečka i Sokolac) predstavljaju danas poznate turističke destinacije sa veoma različitim sadržajima.

     Posebno interesantni dvorci za turiste u smislu obilazaka i razgledanja objekata i eksponata u njima, koji imaju veliku kulturnu i umetničku vrednost, su  Dvorac porodice Dunđerski u Čelarevu, Patrijaršijski dvor u Sremskim Karlovcima, Vladičanski dvor u Vršcu u Dvorac u Kulpinu.

        Gotovo svi dvorci su u relativno lošem stanju pa im je revitalizacija neminovna – pogotovo ako, kada i ukoliko žele da budu značajne turističke destinacije. Nerealno je očekivati da svi dvoirci budu revitalizovani i uključeni u turističku ponudu Vojvodine , ali je sigurno da vremenom i kroz faze za kratko vreme mogu povratiti stari sjaj ali novu namenu.

          Višefazna revitalizacija

           U prvoj fazi bi trebalo obnoviti dvorce koji su napušteni i oni za koje izmeštanje sadašnje delatnosti ne bi zahtevalo značajna finansijska sredstva a smešteni su na lokaciji koja je interesantna za turističku ponudu Vojvodine. To su dvorci u Kapetanovu, Novom Bečeju – Sokolac i Biserno Ostrvo, Golubincima i  Sremskoj Kamenici i Beočinu.

        U drugoj fazi bi trebalo obnoviti dvorce u kojima su danas stanovi, smeštene izbeglice i fabrički pogoni. Ovi objekti su vrlo interesantni za turističku ponudu Vojvodine, međutim, potrebno je prvo obezbediti objekte za nove stanove i dislocirati fabrički pogon u Novom Miloševu. To su dvorci: Vlajkovac, dvorac u Aleksi Šantiću i Novom Miloševu.

       Pojedini dvorci u kojima su sada škole (Veliko Središte, Konak, Temerin i Futog), administrativna asedišta raznih poljoprivrednih dobara (dvorci Sočica, Hajdučica, Fišerov Salaš, Čoka i Stari Lec), bi se mogli obnoviti u trećoj fazi a neki pretvoriti u hotele odnosno turističke centre uz uslov izgradnje novih škola i premeštanja ili izgradnje novih administrativnih sedišta poljoprivrednih dobara.

       Obnovom dvoraca kroz prvu i drugu fazu dobili bi se objekti hotelsko-turističkog tipa čime bi se pružile ogromne mogućnosti za unapređenje turizma u Vojvodini, a turistička slika Vojvodine dobila bi novi izgled.

Obnovljeni, sa kapitalnim smeštajem, čuvenom vojvođanskom kuhinjom sa bezbroj specijaliteta, izvanrednim vinima i različitim sadržajima koji će privući kako domaćeg gosta, tako i strance.

       U okviru dvoraca potrebno bi bilo izgraditi sportske terene (fudbalski, teniski, bezan a na pojedinim lokacijama i terene za golf) čime bi ti objekti postali veoma interesantni za pripreme sportskih ekipa i profesionalnih sportista. Nešto slično je već urađeno u Francuskoj. Takođe je neophodno obnoviti ergele, u nekima otvoriti kasina, galerije poznatih vojvođanskih slikara, pojedine pripremiti kao atraktivne objekte za lovce. Obnovljeni dvorci koji u svom okruženju imaju kapele mogu biti veoma interesantni za venčanja, kako pojedinačna, tako i kolektivna. Sve su to sadržaji koji mogu da privuku mnoge goste.

         Autor: Dragan PEJIĆ

Kuhinja Na Otvorenom podrazumeva pripremu hrane na otvorenom (dvorište ili terasa, šumarak ili proplanak, ispod pergole,  krošnje ili suncobrana, pored bazena…) ,bez upotrebe struje. Dakle, ugalj (drvo) ili gas (plin)! Znamo za većinu načina: roštilj, sač (peka), kotlić, kotlovina, talandara (tanjirača), ražanj, ali možda Vi znate još neke? Verujemo da svaki vlasnik vikendice dobro vlada sa, barem, dva načina od navedenih. Vlasnici kuća imaju, skoro, sva navedena oruđa (možda nemaju svi ražanj), jer nemaju problem sa obijanjem i krađom kao vlasnici vikendica. Ipak, nije preduslov za dobrog majstora sača ili roštilja da ima dvorište. Mnogi opremu imaju u autu, pa koriste svaku priliku da pokažu svoje majstorstvo i na „gostujućem“ terenu.

Za razliku od stardardne kuhinje, u stanu ili kući, Kuhinja Na Otvorenom je muški posao. I stvarno, teško je zamisliti da žene okreću jagnje ili prčkaju oko žara. Žene malo više učestvuju u pripremi kotlića jer  tu ima i zaprške i začina i raznih trikova, a muški misle da je vatra i okretanje najvažnije.

Kuhinju Na Otvorenom praktikuju klinci, studenti, radnici i seljaci, doktori i profesori, policajci, penzioneri... ma,  svi.

Roštilj je, naravno, najpopularniji, delom i zbog toga što se meso za roštilj kupuje već pripremljeno i oblikovano. Ćevapi ili marinirani bataci se kupuju u svakoj mesari i mada svi znamo da je većina gotovih ćevapa napravljeno i od druge klase mesa, a već marinirano meso napravljeno radi produžavanja svežine, u manjoj ili većoj meri svi to, ponekad, kupujemo. Pravdamo to jednostavno: nemamo Vremena. Tradicionalisti tvrde da je jedini pravi roštilj spremljen na uglju, dok oni koji više cene gas (plin) smatraju da je lakoća upravljanja plamenom koji  se postiže gasom neuporediva.

Jedna vrsta roštilja koja je vrlo popularna u Americi je je Smoker, kod nas bi rekli Pušnica. Da bi se meso kvalitetno nadimilo neophodno je nabaviti i kvalitetan briket u kojem neće biti nafte ili nekih drugih dodataka koji će usmrditi meso, a  takođe važno je naći i briket koji dugo održava žar, jer je za skoro svako dimljenje potrebno minimum 5-6 sati.

Sač ili peka je već gastronomski izazov. Izgleda jednostavno ali mnogi su se opekli.  Zemljani, kovani ili gusani (tuč, liv) je više lični izbor, mada će i taj izbor različiti stručnjaci drugačije  savetovati. Jagnjetina ispod sača je specijaltet i Zlatibora i Dalmacije i Bosne i celog Balkana. Ali nije samo jagnjetina, ispod sača je dobra i pita i hleb!

Kotlića je neverovatno veliki izbor: emajlirani, rostfrajni, aluminijumski, gusani, bakarni, zemljani, otvoreni, zatvoreni, manji, veći... Koriste ga lovci i ribolovci, ali i pravi domaćini. Od pasulja, gulaša, paprikaša do riblje čorbe... sve je dobro.  I opet će biti stručnjaka koji će reći da šta god pripremali u kotliću najvažnija je mlevena crvena paprika, dok će drugi tvrditi da za dobru riblju čorbu moraju biti tri vrste ribe, a da dobrog paprikaša nema bez divljači itd.

Talandara je više zastupljena u Vojvodini verovatno zato što Vojvodina ima najviše tanjirača. Može se na talandari spremati i roštilj i krompir i štošta drugo, ali riba na talandari je nenadmašna.

Kotlovina je vrlo popularna u Hrvatskoj, mada se sve češće viđa i u Srbiji. Kotlovina je dobra zbog svoje univerzalnosti:  u kotlovini se može i peći i krčkati, a pošto ima svoje ložište omogućava pripremu hrane i u sred zime. Jednostavno je: prvo se prži meso i kobaja na užarenom rostfrajnom tanjiru, zatim se odloži na rub tanjira da ostane na toplom, a u tanjir se ubaci povrće, koje se krčka jedno Vreme, nakon toga se vrati meso u tanjir i sve zajedno čini savršen ukus.

Ražanj je, realno gledano, ipak više popularan u gostionama, kafanama i etno restoranima. Ražanj je komplikovan i u pogledu nabavke kvalitetnog mladog jagnjeta ili praseta, i u pogledu organizacije jer sve teže uspevamo skupiti dovoljno veliko društvo za celo PRAGNJE!

Ljubitelji Kuhinje Na Otvorenom ne mogu se složiti samo u jednom: ugalj (briket) ili gas (plin)? I stvarno, teško je tu reći šta je bolje. Možda bi se moglo reći da plin daje veći komoditet u radu, a ugalj bolji šmek. Teoretski, Kuhinja Na Otvorenom se može koristiti i uz skupljanje grana iz najbliže okoline, ali dok nađete drva koja su dovoljno suva i da nisu trula, gubite dragoceno Vreme za uživanje u druženju. Kod kupovine gasa nemamo mogućnost da biramo, ali kod dileme u izboru uglja ili briketa, lično bih dao prednost briketu jer ima manje prašine, ne guši vatru i duže drži žar. Sad već postoje i kod nas briketi sa produženim dejstvom, odnosno briketi koji mogu da budu užareni  i do nekoliko sati.

Kuhinja Na Otvorenom daje ono što obična, svakodnevna  kuhinja nikada neće, a to je druženje, sa prijateljima, komšijama, rodbinom, a lepo je što i deca mogu da učestvuju. Kuhinja Na Otvorenom i treba da bude zabavna. Nije se društvo oklupilo oko Kuhinje Na Otvorenom zato što su gladni već što su željni zabave i druženja. A svi mogu da učestvuju.

Javite nam Vaša iskustva, predloge, recepte...

 Autor: VremeJeNovac.rs

   Kotlovina je način pripreme hrane, na otvorenom i pod tim nazivom je uglavnom poznat u Hrvatskoj, dok u Srbiji postoji vrlo sličan način, ali poznat kao talandara. Dakle, kotlovina podrazumeva pečenje hrane u velikom plitkom tanjiru koji se nalazi iznad otvorenog plamena. Tanjir za kotlovinu preporučujemo da bude od inoxa (rostfraja), mada se nudi i od livenog gvožđa (gus) pa i od aluminijuma . Ložište je limeno, mada je najbolje i najdugotrajnije kupiti  i ložište od rostfraja. Posebnost u ovakvoj pripremi hrane je  u tome, da se meso i povrće naizmenično prže i krčkaju u sopstvenom soku, zatim se odlažu na spoljni rub tanjira, kako bi jelo ostalo lepo i toplo. Nabavkom komplet kotlovine, dobijate „kuhinju na otvorenom“ u svako doba godine i na svakom mestu.        

     S obzirom da kotlovina ima svoje ložište (i svoju lulu tj. dimnjak), priprema jela se može raditi i na asfaltu, u parku, iza zgrade itd.

                 Kotlovina se pravi na otvorenom plamenu i to od drveta (bukva ili hrast),  ili plinska kotlovina koja daje bolju kontrolu plamena. Kod upotrebe drveta  obratite pažnju da imate konstantnu vatru jer ona ima najveći uticaj na gotovo jelo. Kako  kod ražnja, roštilja i sača, tako i kod kotlovine, veći je majstor onaj koji zna dobro upravljati vatrom nego mesom. Za upravljanje vatrom nabavite mašice, željezne, mogu se naći za malo Novaca. 

               Veličinu kotlovine (odnosno veličinu rostfrajnog tanjira) odredite naspram broja prijatelja i rodbine koje rado ugošćujete. Kotlovina od 50 cm je, po meni, mala; za 4-5 ljudi, kotlovina od 60 cm je taman-za 6-8 ljudi. Kotlovina od 70 je već ozbiljna zabava, a  90 ili 120 cm je za profesionalce. Veličinu od 60 cm preporučujem i zbog još jednog razloga: ceo rostfrajni tanjir možete staviti na sto za ručavanje i služiti se direktno sa njega, a pritom i umakati hleb u saft.

                  Izbor jela je stvarno, neograničen: od pasulja do kotleta, od kobasica do svakojakog povrća. Kotlovina je dobra upravo iz razloga da je u njoj moguće pripremati i meso i povrće koje se ujedno može i peći i kuvati. Mi smo pripremali zajedno kobasice, juneći vrat i pileće belo meso i dobili smo ovo: 

                 Prilikom roštiljanja često je krajnji rezultat suvo meso. Ako kotlovinu koristimo kao roštilj, verujte, bićete vrlo zadovoljni.  Sve češće čujemo savete nutricionista da priprema hrane na direktnom plamenu (ražanj i roštilj) nije zdrav (neki kažu kancerogen, ali to je već bezveze), te je i to još jedan razlog da klasičan roštilj na žicama zamenite kotlovinom. Za cenu od 5.622 dinara (kotlovina 60 cm) dobijete 3 u 1, kotlovinu, roštilj i talandaru. Isplati se.

                 Ako želite pročitajte i recepte u prilogu, mada su recepti u „kuhinji na otvorenom“ samo inspiracija, a sami ćete ispoljiti svoju kreativnost izborom i mesa i začina.

                 Na kraju ostaje jedna dilema: da li uz kotlovinu ide bolje vino (špricer) ili pivo? Ali ako kotlovinu pripremate tako što ćete na kraju doliti vina u saft- dileme nema: nastavite sa vinom.

Prijatno!

Pikantna kotlovina

Sastojci (za 4 osobe): 500 g kotleta, 500 g kobasica, 20 g masti, 1 glavica luka, 2-3 sveže crvene paprike, 2-3 sveže zelene paprike, so, biber, 10 g mlevene slatke crvene paprike, 10 g mlevene ljute crvene paprike, 300 ml belog vina

Priprema: Očistite luk, pa ga sitno iseckajte. Operite paprike pa i njih naseckajte na komade po želji. Zagrijte mast pa dodajte kotlete. Propržite ih sa obe strane da dobiju lepu boju. Potom dodajte i kobasice, pa i njih propržite. Kada su kotleti i kobasice gotovi izvadite ih iz kotla, a na mast dodajte povrće i prodinstajte kratko, oko minute, a potom naspite vode i pustite da proključa. Kada voda proključa vratite meso, dodajte i belo vino, pa pustite da se krčka oko 40 minuta. Kada meso i povrće omekšaju, kotlovina je gotova.

Krmenadle iz kotlovine

Sastojci (za 8-10 osoba): 10 krmenadli, 15-20 komada domaćih kobasica, ulje, so, voda, biber, mlevena paprika, lovorov list, oko 400 ml kvalitetnog belog vina (da nije previše kiselo), 1,5-2 kg krompira

Priprema: Pripremite vatru i kotao. Najprije dodajte ulje, pa na zagrejanom ulju kratko propržite krmenadle. Pazite ukoliko ih ima previše da se svaka proprži. One koje su već prošle proces stavljajte sa strane kotla, dok druge pržite. Kada su krmenadle dobile lepu boju, u kotao dodajte i kobasice, te i njih kratko propržite. Potom dodajte vodu i začine, pa pustite neka se lagano krčka dok meso ne omekša. U međuvremenu ogulite krompir i izrežite ga na komade malo deblje nego za pomfrit, pa dodajte u kotao kada je meso gotovo. Potom dodajte i vino. Pustite neka se krompir skuva, a alkohol iz vina ispari.

Autor: Romeo Karanović

NIZ  BISERA,  NE  I  OGRLICA

         Nekada se na selu i salašima živelo teško i lepo, a danas, moglo bi se živeti isključivo lepo, za šta vojvođanski salaši imaju sve preduslove. Jer, vojvođanski seoski i salašarski ambijent do vrha puni putnu torbu visoko kotiranim turističkim vrednostima: splet  živopisnih i raznovrsnih kultura sa svojim narodnim kuhinjama, tradicionalnom muzikom, naivnom umetnošću... Ruralna ravnica nudi zaštićena kulturna dobra, očuvane ambijentalne vrednosti, reke i jezera  gde se bogato lovi i ribolovi. Rezervati prirode predstavljaju oaze pogodne za razvoj eko ili zelenog turizma

Svaki bi čovek voleo da živi na selu pod uslovom da je ono smešteno negde u gradu. Tačno je da svet postaje globalno selo, ali ni u takvom svetu urbana sredina ne može da opstane bez ruralne. A ova bi, pak, bez gradske uvek mogla.

Naši preci ‘’Panonci’’ živeli su u zemunicama koje su posle zamenili pletarama, takozvanim blatnjarama. Vremešniji Vojvođani pamte kuće od naboja, sa trščanim, lako zapaljivim krovom. Čovek lako prelazi iz jednog stana u drugi, ali kuću teško ostavlja. Vojvodina je bila i ostaće zemljoradnička regija sa svojim selom kao simbolom ukorenjenosti, istrajnosti i doslednosti.

Kada su paori svoja domaćinstva izmeštali van sela, da bi, još bliži zemlji i smislu, bili produktivniji u svom poslu, nastajali su salaši.

Domaćine salaša ne može da iznenadi nezvani gost jer se još iz daleka vidi. Komšija je, opet, salašarima uvek bio nešto više i važnije nego onima u selu. Za grad ni reč nemam.

Na salašima se živelo i radilo u dosluhu sa prirodom pa su od prirodnih materijala i sazdani. Okruženje je narušeno tek koliko se moralo. Nema tragova zagađenja, simbola privredničkog bezumlja. Kad salaši opuste od živih bića, vratiće se prirori. Ali ne dok smo mi tu.

          Ej, salaši...

          Kažu da je najčešći san svakog stanovnika ove planete da živi u svojoj kući sa dvorištem neosrvarljiv jer, jednostavno, na zemljinoj kori nema dovoljno mesta. Koliko je onda bogat vlasnik salaša?

          Ako je modre talase Panonskog mora zamenilo žuto klasje žita onda su salaši ostrva u ravnici. Čardaci i na nebu i na zemlji, panonske “nojeve barke” sa autentičnim primmercima ljudi, životinja i biljaka. Simbol pozitivne osame, induvidualnosti, beskonfliktnog života. Izvorište zdrave vojvođanske  mentalne energije.

         Nepregledno prostranstvo vojvođanske ravnice nekada je bilo isparcelisano na salaše, bogata seoska gazdinstva koja su imala sve: polja žita i kukuruza, glavnu zgradu za stanovanje, gostinsku kuću i posebne odaje za poslugu, pomoćne prostorije, pušnicu za meso, skladište, korale, ambare, staje, svinjce i kokošinjce... Nažalost, odavno se ni u jednom više ne vidi dim iz odžaka i ne čuje škripa đerma na bunaru. Od svega što je preostalo najsnažnija je nostalgija starijih i nada mlađih da sve opet može biti kao pre, još lepše, funkcionalnije i profitabilnije.

Jer, ‘’Salaši nisu kič motivi i lažna sreća, oni su ‘ledine’ paorske ukorenjenosti, istrajavanje i egzistencijalne sigurnosti, zaštićenosti po cenu najsurovije zbilje ‘’zaboravljene istorije salaša’’ – zapisano je u knjizi ‘’Ej salaši’’. I zaista, danas pravih, opisanih salaša, ima veoma malo. Ne treba biti suviše pronicljiv da bi se shvatilo da se ljudi sve više okreću urbanom načinu življenja. Sela sve više napuštaju mladi, ostavljajući čuvanje paorske tradicije starijima. Na kraju, s izumiranjem sela – izumiru i salaši.

          Danas, posle duge pauze, u svetlu propagiranja “novih” ekoloških vrednosti svedoci smo svojevrsne renesense salaša. Sada su to salaš-restorani i salaš-moteli sa strukom i tekućom vodom ali i prirodom koja strpljivo čeka da ponovo bude otkrivena. Sa druge strane, vojvođanska seoska  turistička ponuda otvara gostinjske sobe starih paorskih domaćinstava sa starinskim komadima nameštaja, mirisom dunja i čiste posteljine.

          Vojvođanski seoski i salašarski ambijent do vrha puni putnu torbu visoko kotiranim turističkim vrednostima: splet  živopisnih i raznovrsnih kultura sa svojim narodnim kuhinjama, tradicionalnom muzikom, naivnom umetnošću... Ruralna ravnica nudi zaštićena kulturna dobra, očuvane ambijentalne vrednosti, reke i jezera  gde se bogato lovi i ribolovi. Rezervati prirode predstavljaju oaze pogodne za razvoj eko ili zelenog turizma.

          Rečju – nekada se na selu i salašima živelo teško i lepo, a danas, moglo bi se živeti isključćivo lepo, za šta vojvođanski salaši imaju sve preduslove.

          Poljsko imanje

          Reč salaš  potiče od mađarske reči “szallas” (smeštaj, naški). U zapadnim zemljama zovu ga ranč. Kod nas poljsko imanje s kućom i ekonomskim zgradama. Sve isto, samo bez đerma. I duže  (pa ga olujne kiše odnesu, jer nema šta za zemlju da ga drži).

          Salaši su nastali pod određenim prirodnim i ekonomskim uslovima. Upravo ovi  uslovi uticali su na transformaciju salaša. Na samom početku njihovog nastajanja, polovinom XIX veka, to su bila improvizovana privredna staništa stočara. Kasnije, prelaskom na ratarstvo, salaši su se ‘pretvarali’ u kuće, slične onima koje su se gradile u selima. Prvobitno, salaši su bila letnja staništa seljaka, dok su vremenom pojedini postajalo stalno nastanjeni. Daljim razvojem, na mnogim mestima dolazi do grupisanja salaša u nizu, te nastaju šorovi, grupe, pa čak i sela. Ipak, zemljoradnici vremenom postaju sve mobilniji, naročito od kako je traktor ušao u upotrebu na selu, te zbog toga postaje potreba za posredovanjem letnjih staništa na njivama. To je jedan od razloga masovnog napuštanja salaša.

          Nastanak salaša  u Vojvodini zadire u vreme kada su ovaj prostor naseljavali graničari na rubu Austrougarskog carstva. U 15. veku salašarske pustare napustili su ugarski plemići spasavajući se od turskog nadiranja, te su kasnije u 17. veku salaše dobijali doseljeni Srbi kao nagradu za vojne zasluge. Ipak, salaši najviše počinju da se grade  neposredno nakon Majske skupštine 1848. godine i nastanka srpskih revolucionarnih pokreta. Naime, sa revolucionarnim pokretom javlja se težnja seljaka da živi na svojoj zemlji i da podstiče razvitak privrede. I drugo, zamisao seljaka je bila da stanuju što dalje od veleposednika i županijske vlasti.

          U to vreme salaši su obično podizani na kraju zemlje salašara, prema drumu i leniji. Ukoliko je bilo više zemlje u komadu, salaš se nalazio na sredini imanja, pored puteva, uvučen od druma do 400 metara, radi zaštite od nepoznatih ‘gostiju’. Kasnije, razdaljina od druma se smanjila na oko 100 metara.

           U većini slučajeva salaše  su podizali po jedna familija i to jedan pored drugog. Vremenom, salaš se, ili kupovao zajedno sa posedom, ili podizao na novokupljenom imanju. Zbog toga za posledicu imamo da se na više mesta javljaju grupe salaša sa vlasnicima istog  prezimena.

          Pod istim krovom sobe (prednja, zadnja, gostinska), ostava-špajz, kujna,  šupa, vajat, štala i trem (ganak). Čardaci, obor za svinje, avlija, višnje, dudovi, bagrem a okolo nepregledne njive. Zadesi se i poneka salašarska crkva, čak i škola. Štalu je spolja teško razlikovati od kuće što je znak dubokog poštovanja prema životinjama.

          Voda, kao uslov za opstanak ljudi i stoke na salašu, vadila se isključivo iz kopanih bunara. Nalazili su se uglavnom na sredini dvorišta, dubine od 8 do 10 metara i prečnika dva metra. Za izvlačenje velike količine vode koristio se sistem đerma, dok se krupna stoka napajala iz valova izgrađenog uz bunar.

          Kod svih salaša, žita su se smeštala na tavan a  kukuruz u kotarkama ispod kojih su bili živinarnik i/ili svinjac. Štala je uglavnom pravljena od naboja, s tavanom i pokrivena crepom Ograda dvorišta,  kao i tora, izgrađena je od pruća. U dvorištu se sadilo voće i vinopva loza, a u delu dvorišta koje je služilo za ispašu, sađeni su dud i bagrem – duda za rakiju a bagrem za ogrev.

          Tegoban život

          Život na salašu nije bio ni malo lak. Za domaćina je uvek bilo posla. Salašari su, pored ratarskih kultura i industrijskog bilja za prodaju, proizvodili sve povrtarske kulture za sopstvene potrebe. Pored toga, na salašima se gajio i veliki broj stoke, koja se držala kako za prodaju tako i kao hrana za članove domaćinstva. Od prodaje stoke, plaćale su se sluge, dok su se mesom hranili sezonski radnici. Salašari su na pijacama, osim stoke, prodavali i puter, sir, kajmak, jaja, živinu, povrće..., a kupovali odeću i obuću za sebe i svoje sluge.

          Salašari su svoj životni vek uglavnom provodili na salašu. Samo su ostereli i iznemogli odlazili nazad u selo, dok je njihovo mesto na salašu zauzimalo jedno od dece.  Tokom svog boravka na imanju, koje je trajalo 50 i više godina, salašari su u selo odlazili na smenu, nedeljom i za praznike. Sem na pijacu, odlazili su u crkvu a potom na ručak kući.

          Tokom zime salašari nisu imali puno posla, osim što su namirivali i timarili stoku. Slobodne vreme provodili su za razne popravke, krpljenje džakova, opaklija, pletenje štrangli... Tokom zimskih večeri, stariji su se na nekom od salaša okupljali radi katranja, a omladina se skupljala na prela, koja su se najviše održavala nakon Božića. Tada su devojke sa sela odlazile na salaše. Prela su se održavala svaki put na drugom salašu. jer se sa sudesnih imanja dolazilo peške.

          Posebne svetkovine na salašima bile su disnatori, svinjokolji. Tada su komšije jedne druge pozivali na večeru. Meso se jelo sveže,  stavljalo u salamuru ili dimilo (sušilo). Leti se uglavnom jelo živinsko meso. Sreda je bila bezmesan dan a petkom se obavezno postilo.

          Omiljena jela bila su pasulj sa suvim mesom, sarma,  krompirača, hleb i lepinja, a nedelja nije mogla da prođe bez živinske supe sa dugačkim žutim rezancima, kuvanim mesom sa sosom i kiflicama sasalom ili  štrudlom od maka i suvog grožđa ili bundevara. O slanini, šunki, džigernjači, švargli, čvarcima, konasicama, mlaku, siru i kajmaku da i ne govorimo – to se jednostavno podrazumevalo. Uz tako jaku hranu išlo je naravno i piće. Salašari su najčešće nazdravljali uz vino iz svog podruma. A pre jela nije se zaboravljala ni čašica ‘’dudare’’.

           Kada se na salašima intenzivno živelo bilo je i puno dece. Deca imućnijih salašara, čiji su baba i deda bili u selu, pohađali su seoske škole. Ostali su išli u škole na salašu koje su gradile crkvene opštine.

           Posle Drugog svetskog rata, u ime industrijalizacije, izvršene nacionalizacije i eksproprijacije,  sprovedene komasacija, srušeno je na hiljade salaša u Vojvodini. Rušenjem salaša rušen je ne samo tradicionalan način života nego i prave male fabrike hrane, jer je svako tavko domaćinstvo moglo da hrani bar pedesetak gradskih porodica. Nestalo je dece, pozatvarane su škole...

Revitalizacijom do turističkog brenda

Ova autentična seoska domaćinstva sada ponovo oživljavaju u Vojvodini, u čijoj turističkoj ponudi danas ima više mesta na kojima se može uživati u specifičnom ambijentu i narodnoj kuhinji, čija trpeza je najukusnija kada se ponudi uz zvuke tamburica i šarolik folklorni splet igara.  U rekonstrukciju salaša uložen je veliki trud i vlasnici su se uglavnom trudili da što vernije dočaraju nekadašnji izgled.

No, iako ih ima na desetine, treba pomenuti nekoliko veoma reprezentativnih i visokog seoskog turizma dostojnih turističkih objekata” “Salaš 137” na Čeneju, “Katić salaš” kod Sente, ‘’Katai’’ salaš kod Malog Iđoša, “Gabrić salaši” na Paliću, “Čika Nikolin salaš” u Naradinu,  salaš “Vrbić” kod Bačke Palanke...

Rečju – salaši ponovo postaju stvarnost Vojvodine, turističke meke i atrakcije kojima treba pohoditi!

Autor: Dragan Pejić