Čista voda, koja dolazi iz vodovoda, bunara, prolazi kroz jednostavnu upotrebu u kući i prlja se na tačkama: kuhinja i kupatilo. Voda iz kuhinja je zaprljana, uglavom organskim mastima, biljnog i životinjskog porekla. Kupatilska voda je zaprljana fekalnim i sanitarnim nečistoćama, nastalim održavanjem lične higijene, a mali deo odlazi na održavanje samog objekta.
Procentualno, gledajući koičinu potrošene vode prema članu domaćinstva možemo reći:
Oko polovine količine vode potroši se na ličnu higijenu, tuširanje, umivanje, toalet,
Četvrtina odlazi na kuhinju, pripremu hrane i pranje suđa,
Četvrtina na pranje veša i održavanje domaćinstva.
Prema tome, i otpadna voda je približno 25% tehnološka, kuhinjska, a ostalo fekalno-sanitarna. Tako i otpad iz tih voda moramo tretirati.
Prosečan građanin smatra da nema potrebe da zna takve informacije i oslanja se na lokalne sanitarne kolektore (kanalizaciju) koja sve to skupi, odveze u nepoznatom pravcu i „reši problem“ za nas. Ali šta ako nismo u mogućnosti da predamo našu otpadnu vodu nekom drugom na prečišćavanje, šta ako je ona naš problem?
Moderan svet poznaje principe i načine čišćenja voda, samim tim i proizvođače uređaja za sakupljanje i tretman otpadnih voda iz domaćinstava i uspešno rešava ovaj problem već više decenija.
Kod nas je problem otpadnih voda, prvenstveno misleći na privatne objekte, postao stvaran tek sa projekcijom tog problema kroz medije. Oni su nam i pokazali da nema više neiscrpnih izvora čiste, pitke vode i da, sa donošenjem vodoprivrednih uslova (zakona) ne možemo ispuštati otpadne vode kao do sada u tzv. domaće, zidane septičke jame zapravo „upojne bunare“ koji vodu infiltriraju u tlo. Pri tome onečišćuju podzemne vode opasnim materijama iz fekalnih voda, prvenstveno nitritima. A da ta jedinjenja trajno truju podzemne vode, iz kojih se snabdevaju i lokalna preduzeća koja nam i distribuiraju vodu na korišćenje, saznajemo opet preko medija.
Pitka voda je resurs. Treba znati da je mi ne kupujemo, već dobijamo na korišćenje po povoljnim uslovima i shodno tome, na nama je da je vratimo u koliko-toliko prihvatljivu formu onoj od koje smo je uzeli – prirodi.
Sudeći po organizaciji kod nas, imamo mogućnost da našu zaprljanu vodu sakupimo u određene posude, u nepropusne septičke jame, da sklopimo ugovor sa lokalnim komunalnim preduzećem koju će istu periodično odvoziti i prečistiti za nas. Ili možemo sami ugraditi sopstveni prečistač koji će otpadnu vodu tretirati do određenog nivoa. U nekim zemljama u bližem okruženju, poput Italije, na primer, individualni objekti mogu imati:
- vodonepropusnu septičku jamu, koja se održava i prazni po potrebi;
- bio-jame, koje imaju izliv i određeni nivo opreme za prečišćavanje jednog nivoa voda;
- biološke uređaje, koji tretiraju otpadne vode do nivoa kategorisanog lokalnim ili državnim zakonima o puštanju u prirodne tokove.
Prvi model su septičke jame koje samo sakupljaju zaprljanu vodu ne tretirajući je.
Bio-jame ili jame iz više komora funkcionišu po sistemu delimične razgradnje organske materije putem anaerobnih bakterija, čime se može postići čistoća od tridesetak do najviše pedeset posto od traženih uslova za upuštanje u prirodnu sredinu. Kod nas zakonodavstvo ne prepoznaje tu vrstu uređaja.
Treći i najbolji način trajnog rešenja kućnih otpadnih voda je biološkim prečišćavanjem u aerobnim uslovima. Potpuno prirodno, u bio-uređaju se uduvavanjem vazduha, putem dozatora, kompresora, potopnih aeratora, zaprljana voda saturiše kiseonikom do nivoa pogodnog za razvoj aerobnih bakterija. One putem nitrifikacije, denitrifikacije, sopstvenim metabolizmom otpadne tvari organskog, uglavnom fekalnog porekla čiste do nivoa zadovoljavajućeg za ispust u spoljnu sredinu. U novije vreme individualni objekti van zone gradskih kanalizacionih kolektora, kao vikendice i prigradska naselja imaju mogućnost da ovako potpuno reše svoj problem.
Septičke jame uključuju lično angažovanje kod čišćenja, vođenje računa da se ne prepune i postanu lokalna, kućna ekološka katastrofa. Ali, finansijski gledano one nisu preveliki izdatak za svakog „vikendaša“. Ugradnja je jednostavna, a održavanje svakako poveravate lokalnim preduzećima. S obzirom na to da se vikendice i ne koriste mahom za stalno obitavanje u objektu sasvim su dovoljne za sakljupljanje otpadnih voda. Mane su često održavanje i kontrola. Preporuka je kupovina jame od renomiranog preduzeća sa maksimalnom vodonepropusnošću. Nikako vam ne trebaju podzemne ili atmosferska vode tokom jeseni i proleća, koje punjenjem jame u slučaju da nije dobra ili adekvatno ugrađena mogu izazvati ozbiljne neprilike. A morate ih i sukcesivno obilaziti i kontrolisati.
Bio-uređaji za vikendice se dimenzionišu u startu prema potrebama objekta. Obično su manji i jeftiniji od kućnih, koji su 365 dana godišnje u funkciji. Iznenadili biste se kada biste znali koliko su mala ulaganja za uređaj i ugradnju. Ovakvi uređaji su mali potrošači električne energije (na nivou od 40 W/h rada). Održavanje se svodi na povremenu kontrolu rada i pražnjenje viška mulja, koje je mnogo ređe nego kod jama.
Voda kao resurs daje određena prava, kao što je pravo na život, ali i zadaje obaveze koje imamo prema prirodi. Udruženja vlasnika vikendica i ljubitelja vikend-načina života mogu biti prvenstveno eko-osvešćeni na sopstvenu korist. Onda, kada i vi i komšije rešite pitanje zagađenosti vode, možete pozvati kolege i prijatelje na vikend-druženje i ponuditi im čašu hladne vode iz bunara ili obližnjeg potoka, vode kakvu pamtimo, bez mirisa i ukusa.
Autor: Igor Stanković