Nekako s’ proleća

''Ne volim januar i bele zimske gradove...''. Ma, ne volem zimu! Januar još i nekako izdržim, ima nekoliko lepih praznika. A i psihički sam spreman za divno, depresivno vreme. Ali februar mi je najduži, i najdepresivniji, i u svakom smislu najbezvezniji mesec u godini. Samo u februaru gledam dugoročnu vremensku prognozu, i  to onu po Koljčickom (Dal' je taj uopšte postojao?).  Čak se ne obradujem ni „nadprosečnoj temperaturi za ovo doba godine“.  Dobro, iskoristim lep dan za šetnju, ali se ne mogu oteti dojmu da će, možda, već za koji dan opet pasti sneg, kiša, magla... i šta li još može da pada u februaru?!  Ove zime, 2016. leta gospodnjeg, bilo je dosta tih „nadprosečnih“,  a ja i dalje čekam proleće. Kada  na leto temperatura, iz nekog njoj poznatog razloga, padne na ispod 20 stepeni, ja se ne dam zbuniti: vikendica, roštiljanje, Dunav..., ali ne mogu ni da zamislim da pozovem društvo u sred februara na roštiljanje. Dakle, ostaje da tih 36 dana februara preživimo, ali bez ozbiljnijeg avanturizma kao što je piknik. Znači, čekamo 20. Mart kao svetski dan početka proleća ( to, što na južnoj polulopti tada počinje jesen, baš me zabole). Znam ja, i bez onog Koljčickog, da će baš mene ona baba Marta(?!) dočekati  i terati u bednjak. E zato ja čekam april, valjda nema nekog deda Aprila!

                Nekako s' proleća, ja se budim. Doduše, radnu temperaturu postižem u maju ( nije slučajno što sam rođen 11. maja). Nekako s' proleća počnu i one sačijade, roštiljijade, jagnjijade itd i sl. To volem! Svaka čast čvarcima i slanini, ali budimo realni: jagnjetina ispod sača ili sa ražnja, kobaje sa roštilja na ugalj, kotleti iz kotlovine...,  a mlad lukac, mladi krompirići, zelena salata (takođe mlada)...A onda, moja mlada i ja organizujemo sebi roštiljijadu,  i uz pivo otvorimo sezonu. Sledeći vikend ćemo zvati prijatelje, komšije i rodbinu. Prvi roštilj je samo naš. Ni decu ne vodimo.

                Nekako s' proleća, počinjem, ničim izazvan, da se budim rano. Zimi jutarnju kafu pijem da se razbudim, a već od proleća sa kafom se radujem buđenju novog dana. Ne može se porediti kafa pored radijatora ( pa ni pored kamina) sa kafom na tremu, terasi ili dvorištu.

                Nekako s' proleća počinjemo da se oraganizujemo da spavamo u vikendici. Prespavamo mi ponekad u vikendici i kada je sneg do kolena i kada minus upekne, ali nismo baš redovni. Kamin nemamo, dobar nam je i “smederevac”, i to loženje vatre ima svojih draži. Ipak, spavanje u vikendici (vikendom, naravno, zato se i zove vikendica) postaje redovno početkom proleća.

                Nekako s' proleća pun sam nekih ideja. Uglavnom nerealnih. Šetam sa ženom po placu oko vikendice i izmišljam: ovde bi mogli bazen, ovde ćemo aroniju, pored  ćemo ozidati krušnu peć ( ma znao bih ja to sam, čitao sam na internetu,  samo da mi neko dodaje materijal). I tako godinama.

                Nekako s' proleća počinjem da davim sa mojim idejama i teorijama. Prvo ženu, pa prijatelje, a evo, počeo sam i vas. Ako neko od vas želi da zajedno proslavimo Proleće, dobrodošao kod mene na Banstol ( Fruška gora). Vi ponesite samo meso, pivo i malo drvenog uglja. Ja imam sve ostalo.

Čiča Gorio

                                                Vikendica na reci.

            Priroda je bilo vrlo naklonjena prema Srbiji i podarila joj veliki broj reka.To je bogatsvo koje najviše cene vlasnici vikendica.Naravno, i pecaroši.Posedovati vikendicu na reci  nije baš uobičajeno u većini Evropskih država, jer je obala državno dobro i nije dozvoljena gradnja na obali.Isti zakon važi i za obale mora ali koga briga što Srbija mora nema. Nema ni Mađarska, pa šta.U Srbiji rekama upravljaju državne institucije kao što su „Vode Vojvodine“, „Srbija Vode“ i sl. Uglavnom dozvoljavaju gradnju vikendica na obali ali sa važnom napomenom da su to privremene dozvole. Time se ograđuju od mogućeg spora kada i ako jednog dana Srbija pristupi Evropskoj Uniji.

            Kada kažem „vikendica na reci“ mislim na vikendicu koja ima svoju „obalu“.Postoje mnoga vikend naselja koja su izgrađena pored Dunava ali samo prvi red ima tu privilegiju da istaknu da im je vikendica na reci.Drugi ili treći red je isto kao i deseti.Još ako ti je neki „idiot“ napravio odvratnu, ružnu,preveliku kućerinu i zaklonio pogled, eto nemira.

            Novosadsko vikend naselje Kamenjar je odličan primer. Male kućice (vikendice) zamenile su prave vile. Ali samo u prvom redu. Vlasnici vila su nekima zaklonili pogled ali svojim kapitalom, a ponekada i svojim uticajem omogućili su svojim komšijama komunalnu opremljenost o kojoj oni pre njihovog dolaska nisu mogli ni da sanjaju.Kada su, zahvaljujući njima,  dobili struju, vodu i asfalt toliko su se radovali da pogled nisu ni spomenuli.Posle nekog vremena,na udobnost koju su dobili su se navikli i „bože moj, pa to je sasvim normalno“ ali onom „idiotu“ bi rado onu njegovu viletinu gurnuli u Dunav.

            E sad, kada kažem pogled, mislim na onaj tupi pogled u vodu koja bez prestanka ide levo ili desno. Mutna voda misli bistri. Pogled na reku može da traje, i traje i traje. U stvari, traje dok ne zazvoni mobilni. Reka nosi grane, smeće i brige.Bolje je pola sata blejati u reku nego popiti par rakija. Vlasnici vikendice ili kuće na reci su staloženiji, mirniji.

 Najveći problem vlasnika vikendica na reci su poplave. Dešava se da u svoju vikendicu, bukvalno, ulazite na čamcu, ali to retko koga trajno brine. Nisu te poplave baš tako česte da bi nam bilo kakvu dilemu stvarale.

          Vikendica na reci ili vikendica pored reke, da li je svejedno?

Autor: Čiča Gorio