Već sam pogled na vatru počeo me je grejati. Posle nekoliko minuta skinuh jaknu, a posle pola sata raskomotih se kao da sam u stanu. Drvena stolica na ljuljanje, pucketanje vatre iz tople bubnjare, senke koje igraju na zidu i mir – bilo je to više nego idealno okruženje za promišljanje važnih stvari i donošenje krupnih odluka. Ne mogu baš svaki put da odem u vikendicu i zapalim vatru kad poželim, ali mi i sama pomisao na vatricu u bubnjari deluje smirujuće. Ljude opuštaju razne stvari. Ja, eto, volim da zamislim vatru kako plamti punim žarom u toploj peći.

Kasniju odluku da kupimo kultni “smederevac” donela je moja žena. Govorila je da je to podseća na baku i da joj bez lonca na šporetu nema domaće atmosfere. Nisam se protivio jer je i meni budio lepe uspomene. Za trenutak sam se samo uplašio da neće možda i stare krpe da otkuvava na novom “smederevcu”. Naravno da joj to ni na pamet nije palo. Zahvaljujući mojoj ženi naša vikendica lepše miriše. Miriše na domaće, na toplo, na prisno. Čak i obična jaja sa slaninom imaju sasvim drugačiji ukus od onih ispečenih u stanu, na struju. Ipak, svi najviše volimo kad na “smederevac” pristavi kupus sa suvim rebarcima da se krčka, a u rernu ubaci kukuruzni hleb...

Oko vikendice uvek ima nekog posla, ali smo nedavno konačno završili sa višegodišnjim uređenjem. Svaki detalj pažljivo smo birali i kupovali i to samo kada nam se oboma dopadao. Ipak je to prostor u kome oboje treba da uživamo. Drvo, kamen i tople boje čine da nama naša vikendica izgleda kao iz bajke. A klasični model “smederevca” zamenili smo nešto modernijim, sa novim dizajnom, i on se savršeno uklopio u ambijent. Ni za šta se ne bismo odrekli ni njegove toplote ni njegove topline. Zaista, nema domaće topline bez dobrog, starog “smederevca” pa makar bio i u novom ruhu.

Prilog: fotos MBS